E bas tako. Istrosi se,kao i sve drugo. Ne mozemo stalno da smo dobro raspolozeni. Jednostavno je nemoguce.

Naravno, zato i moramo da vodimo računa koliko se trošimo i da se trudimo da se poštedimo ponekad.

Ja to do pre par godina kada sam uradio imao sam grizu savesti....i dan danas je imam samo ne toliki,ili sam naucio da moram ponekad to da uradim kako bih mogao dalje.

Kada navikneš to da primenjuješ, onda nećeš osećati grižu savesti.

Nema ni potrebe za grižom savesti, ti jedini živiš svoj život i moraš se truditi da bude što kvalitetniji.

Kvalitetan jeste,ali ako recimo ne odradim trening a telo mi trazi odmor i ja poslusam svoje telo imam grizu savesti sto nisam vezbao,sto sam poklekao....

Pričali smo već da se ne valja iscrpljivati i uvek prelaziti preko granica.

Dobro bi bilo da balansiramo. Mada ne mozemo ni to uvek.

Ja priznajem,ne uspeva mi uvek,mada sam se popravio.Recimo sa dosadasnjih 100% sam stigao do 50%.To znaci da pre i kad mi je telo ukazalo da mu treba odmor ja sam i onda vezbao samo sa manjim intenzitetom,Sada sam stigao dotle da od 10 slucaja 5 uopste ne vezbam...Ima jos mesta za napredak,ali korak po korak.

Bitno je da se radi na tome. Svakog dana se napreduje u necemu. Neko ne bi nista uradio,nego bi samo nalazio izgovore.

Da,tu si u pravu,jer ja sta god da radim odmah bi se takmicio i voleo da sve radim perfektno,sto je naravno neizvodljivo niti treba tako i tako procenat od 50% mi je malo,ali kad pogledam sa te strane koju ti kazes onda vidim da sam ipak uspeo da pomerim sa nule,znaci uradio sam nesto!

Tako treba da gledas na stvar. Veliki je to uspeh, iako nisi svestan. Ali ti to drugi mogu reci.

SOpstveni napredak malim koracima je VELIK.

Hvala ti puno Dusane!

Potiskivanje svakako ne smatram dobrim mehanizmom odbrane.

Svakako nije dobar ako se često koristi, a povremeno ga svi primenjuju.

Primenjujemo svakako. Samo neko tako funkcioniše celog života i onda se vremenom jave neki psihički problemi.

Bitno je da se problemi rešavaju, a ne guraju pod tepih, ako su mnogo bolni u trenutku svako gurne nešto privremeno pod tepih. Svakako ako osoba ne može sama da se iznese sa problemom nije loše konsultovali edukovanog, stručnog psihoterapeuta koji će joj detaljnije objasniti sve napomenuto.

I treba da se konsultuje psihijatar ili psiholog. Problem je što postoje i one osobe koje očekuju od njih da će im rešiti neke probleme. Važno je da ih neko usmeri, ukaže na razne mogućnosti, a dalje je na samoj osobi da rešava svoje probleme.

Ja sam na to i mislio,nisam mislio da neko umesto mene resi moj problem!To ne bih ni voleo!
Ali ima takvih.

Imaju nerealna ocekivanja. To je nemoguce.

Danasnji roditelji stvarno imaju nerealna ocekivanja.Da budu najbolji ucenici,da budu najbolji sportisti,da budu najbolji u svemu....a sta ako to dete nece da bude sportista?Sta ako to dete ne zeli da bude lekar,nego hoce da bude automehanicar na primer?To je u danasnje vreme sramota.....nazalost.I onda time unistavaju decu.

Cesto cujem od mladjih u teretani kako zele da promene fax. Nisu se pronasli. Mozda ima tu uticaja i drustva,ali i roditelja.

U mojoj praksi se pokazalo da recimo 90% je to uticaj roditelja i tek 10% drustva,barem kod nas.Mozda je drugde drugacije,ne kazem.

Kazu sami su birali,a opet se nisu pronasli. Ne kazem. Ja sam svasta pricao da cu biti tokom osnovne i srednje skole. Ali realno sam jos kao mali prvo rekao da cu da budem orl i to mi se i ostvarilo. Razumem i da neko ne moze odmah da zna to kao mali sta ce biti. A i brojne su okolnosti koje uticu na to.

Verujem da kroz skolovanje ne priblizavaju zanimanja.... Mislim, vecina se nije pronasla u svom. Do cega je onda?

Kod nas ne,ja mislim da je do sistema na visem nivou.Oni su zakazali.Dzabe i skole zainteresuju ako posle ne mozes da zivis od toga....Koliko njih znam da su zavrsili fakultet i prodaju na pijaci jer sa time bolje zaraduju nego sa prosvetnom platom.....

Potiskivanje svakako ne smatram dobrim mehanizmom odbrane.

Svakako nije dobar ako se često koristi, a povremeno ga svi primenjuju.

Primenjujemo svakako. Samo neko tako funkcioniše celog života i onda se vremenom jave neki psihički problemi.

Bitno je da se problemi rešavaju, a ne guraju pod tepih, ako su mnogo bolni u trenutku svako gurne nešto privremeno pod tepih. Svakako ako osoba ne može sama da se iznese sa problemom nije loše konsultovali edukovanog, stručnog psihoterapeuta koji će joj detaljnije objasniti sve napomenuto.

I treba da se konsultuje psihijatar ili psiholog. Problem je što postoje i one osobe koje očekuju od njih da će im rešiti neke probleme. Važno je da ih neko usmeri, ukaže na razne mogućnosti, a dalje je na samoj osobi da rešava svoje probleme.

Ja sam na to i mislio,nisam mislio da neko umesto mene resi moj problem!To ne bih ni voleo!
Ali ima takvih.

Imaju nerealna ocekivanja. To je nemoguce.

Danasnji roditelji stvarno imaju nerealna ocekivanja.Da budu najbolji ucenici,da budu najbolji sportisti,da budu najbolji u svemu....a sta ako to dete nece da bude sportista?Sta ako to dete ne zeli da bude lekar,nego hoce da bude automehanicar na primer?To je u danasnje vreme sramota.....nazalost.I onda time unistavaju decu.

Cesto cujem od mladjih u teretani kako zele da promene fax. Nisu se pronasli. Mozda ima tu uticaja i drustva,ali i roditelja.

U mojoj praksi se pokazalo da recimo 90% je to uticaj roditelja i tek 10% drustva,barem kod nas.Mozda je drugde drugacije,ne kazem.

Kazu sami su birali,a opet se nisu pronasli. Ne kazem. Ja sam svasta pricao da cu biti tokom osnovne i srednje skole. Ali realno sam jos kao mali prvo rekao da cu da budem orl i to mi se i ostvarilo. Razumem i da neko ne moze odmah da zna to kao mali sta ce biti. A i brojne su okolnosti koje uticu na to.

Slazem se sa tobom,ali bi tamo negde oko srednje ili najkasnije posle srednje trebao znati sta bi voleo da budes,sa cime da se bavis!

Slažem se sa tobom. U SŠ već bi trebala da bude formirana slika.

Potiskivanje svakako ne smatram dobrim mehanizmom odbrane.

Svakako nije dobar ako se često koristi, a povremeno ga svi primenjuju.

Primenjujemo svakako. Samo neko tako funkcioniše celog života i onda se vremenom jave neki psihički problemi.

Bitno je da se problemi rešavaju, a ne guraju pod tepih, ako su mnogo bolni u trenutku svako gurne nešto privremeno pod tepih. Svakako ako osoba ne može sama da se iznese sa problemom nije loše konsultovali edukovanog, stručnog psihoterapeuta koji će joj detaljnije objasniti sve napomenuto.

I treba da se konsultuje psihijatar ili psiholog. Problem je što postoje i one osobe koje očekuju od njih da će im rešiti neke probleme. Važno je da ih neko usmeri, ukaže na razne mogućnosti, a dalje je na samoj osobi da rešava svoje probleme.

Ja sam na to i mislio,nisam mislio da neko umesto mene resi moj problem!To ne bih ni voleo!
Ali ima takvih.

Imaju nerealna ocekivanja. To je nemoguce.

Danasnji roditelji stvarno imaju nerealna ocekivanja.Da budu najbolji ucenici,da budu najbolji sportisti,da budu najbolji u svemu....a sta ako to dete nece da bude sportista?Sta ako to dete ne zeli da bude lekar,nego hoce da bude automehanicar na primer?To je u danasnje vreme sramota.....nazalost.I onda time unistavaju decu.

Dokle god je častan i pošten posao odličan je izbor ako nas zaista interesuje. To pre svega trebamo objasniti odraslima, a onda i deci.

Jer to dete nece biti manje vredno ako bude dobar automehanicar ili moler.A mnogi roditelji to tako smatraju i dozivljavaju ih kao neuspeh....a o tome ne razmisljaju da dete mozda o tome sanja a ne o tome da bude lekar,advokat itd...

U danasnje vreme se uglavnom tako razmislja.

Ali to je pogresno razmisljanje.Jer ce sa time postici da i ako dete zavrsi onu skolu koju je RODITELJ odabrao sigurno nece raditi u toj struci....

I ako radi neće biti zadovoljan.

To nije slučaj sa današnjim generacijama. Znam da ne treba generalizovati. Ali mnogi su bez energije i nekog posebnog elana.

Oni nisu naučeni kako da je probude i da je kanališu pa samim tim nemaju neke motivacija. A energija I'm verovatno nije istrošena.

Energiju nemaju,jer osim sedenja i lezanja puno stvari ne rade,sve im je servirano na tacni.Nemoj sine mama ce ili tata ce itd....Nisu oni krivi nego mi!
I nije kod svakoga ovo slucaj ali kod vecine.

Mislim da energiju imaju ali nije probuđena, usmerena na pogrešne stvari itd...

Ne znam,recimo moj sin kada su trcali na fizickom dosao je kuci sa upalom....mi kad smo trcali na fizickom ja jos posle odigrao dve fudsbalske utakmice i ni onda nisam imao upalu....
To da im je energija usmerena na pogresne stvari sa tim se slazem,ali ni nemaju toliko energije koliko smo mi imali i to je sigurno.

Gledao sam ja sta rade na fizickom. Ne mogu neki ni da potrce.

Evo recimo u trecem razredu u srednjoj skoli dobijes peticu ako uradis 30 sklekova....pa sa 17-18 godina sam mogao iz jednog cuga sto se kaze da uradim 100 ponavljanja....i to kako je rekao sin njih par je dobilo samo peticu,dvojica-trojica...toliko o njihovoj fizickoj spremnosti...
Ne kazem za ove sto su uradili tih 30 sklekova nego za ostale.

Problem je sto vecina nema ni motivaciju da radi od nastavnika,pa im samo da da igraju fudbal. Mada svaka cast pojedinim koji imaju veliku zelju za rad.

Mi smo recimo skoro celu osnovnu prosli tako i onda kada sam stigao u srednju skolu i kada smo trebali da bacamo recimo kuglu pojma nisam imao kako treba.Sreca pa sam bio jak i bacio ga onako seljacki na 13 i nesto metara i dobio peticu,a da sam znao tehniku....ili gimnastika naprimer,odbojka itd....

Dobar je primer. Mi u osnovnoj uglavnom nista nismo ni radili,a u srednjoj jesmo u prve 2 godine.

Onda si  i ti prosao kroz slicna iskustva....

Slično. To smo malo radili u srednjoj, u prva dva razreda i to je to.

Zalosno.Da en spominjem da bi trebalo na fakultete i na radnim mestima uvesti fizicku aktivnost.

Na fakultetima je bilo fizičkog kao fakultativnog predmeta. Ja nisam išao i koliko se sećam malo njih je išlo. Mada je loše i organizovano. Recimo odu i samo igraju odbojku. Treba  to mnogo bolje da se organizuje.

To nije slučaj sa današnjim generacijama. Znam da ne treba generalizovati. Ali mnogi su bez energije i nekog posebnog elana.

Oni nisu naučeni kako da je probude i da je kanališu pa samim tim nemaju neke motivacija. A energija I'm verovatno nije istrošena.

Naše generacije su drugačije radile neke stvari. Pitanje je šta će biti sa ovim generacijama u njihovim zrelijim godinama

Snaci ce se oni,ne bojim se ja toga,jer i mi smo odgojeni za jedan drugaciji svet,ne ovaj i ipak se snalazimo.

Adaptacija na razlicite uslove sredine je sustina opstanka jos od postanka zemlje

I sto se bolje adaptiras i brze to ce ti biti bolje!

Sto bi rekli u crtacu Dusko Dugousko i Patak Daca- ako ne mozes da ga pobedis, pridruzi mu se

A sad si poceo i da citiras iz crtaca?

Ako sam postao infantilan,ne zamerajte Samo sam se toga setio. Mozda sam regredirao

Ma ne,daleko od toga,meni se bas svida!!!!

I u tebi cuci jedno malo dete.

U svakom od nas. Samo se nekome ne primeti na prvi pogled

Potiskivanje svakako ne smatram dobrim mehanizmom odbrane.

Svakako nije dobar ako se često koristi, a povremeno ga svi primenjuju.

Primenjujemo svakako. Samo neko tako funkcioniše celog života i onda se vremenom jave neki psihički problemi.

Bitno je da se problemi rešavaju, a ne guraju pod tepih, ako su mnogo bolni u trenutku svako gurne nešto privremeno pod tepih. Svakako ako osoba ne može sama da se iznese sa problemom nije loše konsultovali edukovanog, stručnog psihoterapeuta koji će joj detaljnije objasniti sve napomenuto.

I treba da se konsultuje psihijatar ili psiholog. Problem je što postoje i one osobe koje očekuju od njih da će im rešiti neke probleme. Važno je da ih neko usmeri, ukaže na razne mogućnosti, a dalje je na samoj osobi da rešava svoje probleme.

Ja sam na to i mislio,nisam mislio da neko umesto mene resi moj problem!To ne bih ni voleo!
Ali ima takvih.

Imaju nerealna ocekivanja. To je nemoguce.

Danasnji roditelji stvarno imaju nerealna ocekivanja.Da budu najbolji ucenici,da budu najbolji sportisti,da budu najbolji u svemu....a sta ako to dete nece da bude sportista?Sta ako to dete ne zeli da bude lekar,nego hoce da bude automehanicar na primer?To je u danasnje vreme sramota.....nazalost.I onda time unistavaju decu.

Dokle god je častan i pošten posao odličan je izbor ako nas zaista interesuje. To pre svega trebamo objasniti odraslima, a onda i deci.

Jer to dete nece biti manje vredno ako bude dobar automehanicar ili moler.A mnogi roditelji to tako smatraju i dozivljavaju ih kao neuspeh....a o tome ne razmisljaju da dete mozda o tome sanja a ne o tome da bude lekar,advokat itd...

U danasnje vreme se uglavnom tako razmislja.

Ali to je pogresno razmisljanje.Jer ce sa time postici da i ako dete zavrsi onu skolu koju je RODITELJ odabrao sigurno nece raditi u toj struci....

Lecenje sopstvenih kompleksa, neispunjenih snova i opterecenja tudjim misljenjem.U sportu toga takodje ima.

Odlično si rekao. A mislim da je dosta do toga što roditelji nisu postigli nešto, pa onda to očekuju od svoje dece. Strašno šta se sve onda desi sa tom decom.

E bas tako. Istrosi se,kao i sve drugo. Ne mozemo stalno da smo dobro raspolozeni. Jednostavno je nemoguce.

Naravno, zato i moramo da vodimo računa koliko se trošimo i da se trudimo da se poštedimo ponekad.

Ja to do pre par godina kada sam uradio imao sam grizu savesti....i dan danas je imam samo ne toliki,ili sam naucio da moram ponekad to da uradim kako bih mogao dalje.

Kada navikneš to da primenjuješ, onda nećeš osećati grižu savesti.

Nema ni potrebe za grižom savesti, ti jedini živiš svoj život i moraš se truditi da bude što kvalitetniji.

Kvalitetan jeste,ali ako recimo ne odradim trening a telo mi trazi odmor i ja poslusam svoje telo imam grizu savesti sto nisam vezbao,sto sam poklekao....

Pričali smo već da se ne valja iscrpljivati i uvek prelaziti preko granica.

Znam,ali nismo pricali o grizoj savesti koja se stvara u takvim situacijama i kako to pobediti/prebroditi?

Griža savest ide iz napetosti jer smo prekinuli rutinu i naviku, zato nije loše s vremena na vreme svesno ih prekidati da ne bismo upadali u takva stanja.

Tako i mora da se radi. Onako kao da se upadne u zacarani krug.

Onda izgleda da sam ja skoro celog zivota bio u tom zacaranom krugu....dobro je sada polako ali sigurno izlazim iz nje.

Veruj mi,to se mnogima desava. Samo neko nista ne promeni.

Nismo ni mi roboti. Istrajnost i disciplina su dobre, ali se mroa i ventil naci.

Meni je jedan moj drug rekao da sam ja uvek za neku sredinu u svemu. Dok je on bio uvek za neke ekstremne varijante u raznim oblastima- vežbanje, ishrana. Mada sam ja praktično naučen da budem umeren. Što smatram da je dobra stvar. Barem meni tako odgovara.

E bas tako. Istrosi se,kao i sve drugo. Ne mozemo stalno da smo dobro raspolozeni. Jednostavno je nemoguce.

Naravno, zato i moramo da vodimo računa koliko se trošimo i da se trudimo da se poštedimo ponekad.

Ja to do pre par godina kada sam uradio imao sam grizu savesti....i dan danas je imam samo ne toliki,ili sam naucio da moram ponekad to da uradim kako bih mogao dalje.

Kada navikneš to da primenjuješ, onda nećeš osećati grižu savesti.

Nema ni potrebe za grižom savesti, ti jedini živiš svoj život i moraš se truditi da bude što kvalitetniji.

Kvalitetan jeste,ali ako recimo ne odradim trening a telo mi trazi odmor i ja poslusam svoje telo imam grizu savesti sto nisam vezbao,sto sam poklekao....

Pričali smo već da se ne valja iscrpljivati i uvek prelaziti preko granica.

Dobro bi bilo da balansiramo. Mada ne mozemo ni to uvek.

Ja priznajem,ne uspeva mi uvek,mada sam se popravio.Recimo sa dosadasnjih 100% sam stigao do 50%.To znaci da pre i kad mi je telo ukazalo da mu treba odmor ja sam i onda vezbao samo sa manjim intenzitetom,Sada sam stigao dotle da od 10 slucaja 5 uopste ne vezbam...Ima jos mesta za napredak,ali korak po korak.

Bitno je da se radi na tome. Svakog dana se napreduje u necemu. Neko ne bi nista uradio,nego bi samo nalazio izgovore.

Da,tu si u pravu,jer ja sta god da radim odmah bi se takmicio i voleo da sve radim perfektno,sto je naravno neizvodljivo niti treba tako i tako procenat od 50% mi je malo,ali kad pogledam sa te strane koju ti kazes onda vidim da sam ipak uspeo da pomerim sa nule,znaci uradio sam nesto!

Tako treba da gledas na stvar. Veliki je to uspeh, iako nisi svestan. Ali ti to drugi mogu reci.

SOpstveni napredak malim koracima je VELIK.

Baš tako. Lepo si rekao. Svakodnevno napredujemo malim koracima i tako postoji kontinuirani napredak.

Potiskivanje svakako ne smatram dobrim mehanizmom odbrane.

Svakako nije dobar ako se često koristi, a povremeno ga svi primenjuju.

Primenjujemo svakako. Samo neko tako funkcioniše celog života i onda se vremenom jave neki psihički problemi.

Bitno je da se problemi rešavaju, a ne guraju pod tepih, ako su mnogo bolni u trenutku svako gurne nešto privremeno pod tepih. Svakako ako osoba ne može sama da se iznese sa problemom nije loše konsultovali edukovanog, stručnog psihoterapeuta koji će joj detaljnije objasniti sve napomenuto.

I treba da se konsultuje psihijatar ili psiholog. Problem je što postoje i one osobe koje očekuju od njih da će im rešiti neke probleme. Važno je da ih neko usmeri, ukaže na razne mogućnosti, a dalje je na samoj osobi da rešava svoje probleme.

Ja sam na to i mislio,nisam mislio da neko umesto mene resi moj problem!To ne bih ni voleo!
Ali ima takvih.

Imaju nerealna ocekivanja. To je nemoguce.

Danasnji roditelji stvarno imaju nerealna ocekivanja.Da budu najbolji ucenici,da budu najbolji sportisti,da budu najbolji u svemu....a sta ako to dete nece da bude sportista?Sta ako to dete ne zeli da bude lekar,nego hoce da bude automehanicar na primer?To je u danasnje vreme sramota.....nazalost.I onda time unistavaju decu.

Cesto cujem od mladjih u teretani kako zele da promene fax. Nisu se pronasli. Mozda ima tu uticaja i drustva,ali i roditelja.

U mojoj praksi se pokazalo da recimo 90% je to uticaj roditelja i tek 10% drustva,barem kod nas.Mozda je drugde drugacije,ne kazem.

Kazu sami su birali,a opet se nisu pronasli. Ne kazem. Ja sam svasta pricao da cu biti tokom osnovne i srednje skole. Ali realno sam jos kao mali prvo rekao da cu da budem orl i to mi se i ostvarilo. Razumem i da neko ne moze odmah da zna to kao mali sta ce biti. A i brojne su okolnosti koje uticu na to.

Verujem da kroz skolovanje ne priblizavaju zanimanja.... Mislim, vecina se nije pronasla u svom. Do cega je onda?

Dosta faktora utiče. Prvo treba se posavetovati sa roditeljima, ako može dete da pronađe svoja interesovanja, a onda i sa psihologom.

To nije slučaj sa današnjim generacijama. Znam da ne treba generalizovati. Ali mnogi su bez energije i nekog posebnog elana.

Oni nisu naučeni kako da je probude i da je kanališu pa samim tim nemaju neke motivacija. A energija I'm verovatno nije istrošena.

Energiju nemaju,jer osim sedenja i lezanja puno stvari ne rade,sve im je servirano na tacni.Nemoj sine mama ce ili tata ce itd....Nisu oni krivi nego mi!
I nije kod svakoga ovo slucaj ali kod vecine.

Mislim da energiju imaju ali nije probuđena, usmerena na pogrešne stvari itd...

Ne znam,recimo moj sin kada su trcali na fizickom dosao je kuci sa upalom....mi kad smo trcali na fizickom ja jos posle odigrao dve fudsbalske utakmice i ni onda nisam imao upalu....
To da im je energija usmerena na pogresne stvari sa tim se slazem,ali ni nemaju toliko energije koliko smo mi imali i to je sigurno.

Gledao sam ja sta rade na fizickom. Ne mogu neki ni da potrce.

Evo recimo u trecem razredu u srednjoj skoli dobijes peticu ako uradis 30 sklekova....pa sa 17-18 godina sam mogao iz jednog cuga sto se kaze da uradim 100 ponavljanja....i to kako je rekao sin njih par je dobilo samo peticu,dvojica-trojica...toliko o njihovoj fizickoj spremnosti...
Ne kazem za ove sto su uradili tih 30 sklekova nego za ostale.

Problem je sto vecina nema ni motivaciju da radi od nastavnika,pa im samo da da igraju fudbal. Mada svaka cast pojedinim koji imaju veliku zelju za rad.

Mi smo recimo skoro celu osnovnu prosli tako i onda kada sam stigao u srednju skolu i kada smo trebali da bacamo recimo kuglu pojma nisam imao kako treba.Sreca pa sam bio jak i bacio ga onako seljacki na 13 i nesto metara i dobio peticu,a da sam znao tehniku....ili gimnastika naprimer,odbojka itd....

Dobar je primer. Mi u osnovnoj uglavnom nista nismo ni radili,a u srednjoj jesmo u prve 2 godine.

A zasto nemaju motivaciju? Sami su krivi sto pustaju pola njih da sedi i en radi nista.

Verovatno finansijski aspekt. Ali ne bih da ulazim u to.

E bas tako. Istrosi se,kao i sve drugo. Ne mozemo stalno da smo dobro raspolozeni. Jednostavno je nemoguce.

Naravno, zato i moramo da vodimo računa koliko se trošimo i da se trudimo da se poštedimo ponekad.

Ja to do pre par godina kada sam uradio imao sam grizu savesti....i dan danas je imam samo ne toliki,ili sam naucio da moram ponekad to da uradim kako bih mogao dalje.

Kada navikneš to da primenjuješ, onda nećeš osećati grižu savesti.

Nema ni potrebe za grižom savesti, ti jedini živiš svoj život i moraš se truditi da bude što kvalitetniji.

Kvalitetan jeste,ali ako recimo ne odradim trening a telo mi trazi odmor i ja poslusam svoje telo imam grizu savesti sto nisam vezbao,sto sam poklekao....

Pričali smo već da se ne valja iscrpljivati i uvek prelaziti preko granica.

Znam,ali nismo pricali o grizoj savesti koja se stvara u takvim situacijama i kako to pobediti/prebroditi?

Griža savest ide iz napetosti jer smo prekinuli rutinu i naviku, zato nije loše s vremena na vreme svesno ih prekidati da ne bismo upadali u takva stanja.

Tako i mora da se radi. Onako kao da se upadne u zacarani krug.

Onda izgleda da sam ja skoro celog zivota bio u tom zacaranom krugu....dobro je sada polako ali sigurno izlazim iz nje.

Vrlo je teško samostalno prekinuti začarani krug. Svaka čast. 🙌

Izgleda da je Dusan ipak u pravu kada je rekao da volim teske stvari,one za koje ljudi smatraju da se ne moze uraditi....
Hvala ti puno dr.Anita!!!!

Slažem se. Definitivno tako radiš. I to je za svaku pohvalu.

To nije slučaj sa današnjim generacijama. Znam da ne treba generalizovati. Ali mnogi su bez energije i nekog posebnog elana.

Oni nisu naučeni kako da je probude i da je kanališu pa samim tim nemaju neke motivacija. A energija I'm verovatno nije istrošena.

Energiju nemaju,jer osim sedenja i lezanja puno stvari ne rade,sve im je servirano na tacni.Nemoj sine mama ce ili tata ce itd....Nisu oni krivi nego mi!
I nije kod svakoga ovo slucaj ali kod vecine.

Mislim da energiju imaju ali nije probuđena, usmerena na pogrešne stvari itd...

Ne znam,recimo moj sin kada su trcali na fizickom dosao je kuci sa upalom....mi kad smo trcali na fizickom ja jos posle odigrao dve fudsbalske utakmice i ni onda nisam imao upalu....
To da im je energija usmerena na pogresne stvari sa tim se slazem,ali ni nemaju toliko energije koliko smo mi imali i to je sigurno.

Gledao sam ja sta rade na fizickom. Ne mogu neki ni da potrce.

Evo recimo u trecem razredu u srednjoj skoli dobijes peticu ako uradis 30 sklekova....pa sa 17-18 godina sam mogao iz jednog cuga sto se kaze da uradim 100 ponavljanja....i to kako je rekao sin njih par je dobilo samo peticu,dvojica-trojica...toliko o njihovoj fizickoj spremnosti...
Ne kazem za ove sto su uradili tih 30 sklekova nego za ostale.

Problem je sto vecina nema ni motivaciju da radi od nastavnika,pa im samo da da igraju fudbal. Mada svaka cast pojedinim koji imaju veliku zelju za rad.

Mi smo recimo skoro celu osnovnu prosli tako i onda kada sam stigao u srednju skolu i kada smo trebali da bacamo recimo kuglu pojma nisam imao kako treba.Sreca pa sam bio jak i bacio ga onako seljacki na 13 i nesto metara i dobio peticu,a da sam znao tehniku....ili gimnastika naprimer,odbojka itd....

Dobar je primer. Mi u osnovnoj uglavnom nista nismo ni radili,a u srednjoj jesmo u prve 2 godine.

Onda si  i ti prosao kroz slicna iskustva....

Slično. To smo malo radili u srednjoj, u prva dva razreda i to je to.

Zalosno.Da en spominjem da bi trebalo na fakultete i na radnim mestima uvesti fizicku aktivnost.

E bas tako. Istrosi se,kao i sve drugo. Ne mozemo stalno da smo dobro raspolozeni. Jednostavno je nemoguce.

Naravno, zato i moramo da vodimo računa koliko se trošimo i da se trudimo da se poštedimo ponekad.

Ja to do pre par godina kada sam uradio imao sam grizu savesti....i dan danas je imam samo ne toliki,ili sam naucio da moram ponekad to da uradim kako bih mogao dalje.

Kada navikneš to da primenjuješ, onda nećeš osećati grižu savesti.

Nema ni potrebe za grižom savesti, ti jedini živiš svoj život i moraš se truditi da bude što kvalitetniji.

Kvalitetan jeste,ali ako recimo ne odradim trening a telo mi trazi odmor i ja poslusam svoje telo imam grizu savesti sto nisam vezbao,sto sam poklekao....

Pričali smo već da se ne valja iscrpljivati i uvek prelaziti preko granica.

Dobro bi bilo da balansiramo. Mada ne mozemo ni to uvek.

Ja priznajem,ne uspeva mi uvek,mada sam se popravio.Recimo sa dosadasnjih 100% sam stigao do 50%.To znaci da pre i kad mi je telo ukazalo da mu treba odmor ja sam i onda vezbao samo sa manjim intenzitetom,Sada sam stigao dotle da od 10 slucaja 5 uopste ne vezbam...Ima jos mesta za napredak,ali korak po korak.

Bitno je da se radi na tome. Svakog dana se napreduje u necemu. Neko ne bi nista uradio,nego bi samo nalazio izgovore.

Da,tu si u pravu,jer ja sta god da radim odmah bi se takmicio i voleo da sve radim perfektno,sto je naravno neizvodljivo niti treba tako i tako procenat od 50% mi je malo,ali kad pogledam sa te strane koju ti kazes onda vidim da sam ipak uspeo da pomerim sa nule,znaci uradio sam nesto!

Tako treba da gledas na stvar. Veliki je to uspeh, iako nisi svestan. Ali ti to drugi mogu reci.

Verujem,samo treba da radim na tome da i ja prihvatim to kao uspeh!

To je najteži korak

Potiskivanje svakako ne smatram dobrim mehanizmom odbrane.

Svakako nije dobar ako se često koristi, a povremeno ga svi primenjuju.

Primenjujemo svakako. Samo neko tako funkcioniše celog života i onda se vremenom jave neki psihički problemi.

Bitno je da se problemi rešavaju, a ne guraju pod tepih, ako su mnogo bolni u trenutku svako gurne nešto privremeno pod tepih. Svakako ako osoba ne može sama da se iznese sa problemom nije loše konsultovali edukovanog, stručnog psihoterapeuta koji će joj detaljnije objasniti sve napomenuto.

I treba da se konsultuje psihijatar ili psiholog. Problem je što postoje i one osobe koje očekuju od njih da će im rešiti neke probleme. Važno je da ih neko usmeri, ukaže na razne mogućnosti, a dalje je na samoj osobi da rešava svoje probleme.

Ja sam na to i mislio,nisam mislio da neko umesto mene resi moj problem!To ne bih ni voleo!
Ali ima takvih.

Imaju nerealna ocekivanja. To je nemoguce.

Danasnji roditelji stvarno imaju nerealna ocekivanja.Da budu najbolji ucenici,da budu najbolji sportisti,da budu najbolji u svemu....a sta ako to dete nece da bude sportista?Sta ako to dete ne zeli da bude lekar,nego hoce da bude automehanicar na primer?To je u danasnje vreme sramota.....nazalost.I onda time unistavaju decu.

Cesto cujem od mladjih u teretani kako zele da promene fax. Nisu se pronasli. Mozda ima tu uticaja i drustva,ali i roditelja.

U mojoj praksi se pokazalo da recimo 90% je to uticaj roditelja i tek 10% drustva,barem kod nas.Mozda je drugde drugacije,ne kazem.

Kazu sami su birali,a opet se nisu pronasli. Ne kazem. Ja sam svasta pricao da cu biti tokom osnovne i srednje skole. Ali realno sam jos kao mali prvo rekao da cu da budem orl i to mi se i ostvarilo. Razumem i da neko ne moze odmah da zna to kao mali sta ce biti. A i brojne su okolnosti koje uticu na to.

Slazem se sa tobom,ali bi tamo negde oko srednje ili najkasnije posle srednje trebao znati sta bi voleo da budes,sa cime da se bavis!

trebalo bi, a zasto vecina ne zna?