Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

Baš tako, svi smo različitih mogućnosti i fizička aktivnost treba da nam bude prijatna u smislu da možemo osetiti napor tokom nje ali posle nje ipak da ima prijatan, a ne iscrpljujući efekat.

Slažem se. U rekreativnom sportu se uvek treba time rukovoditi.

Naravno,jer kod takmicarskog nema toga,tamo i kad neces i onda moras.Ne kazem to za to jer se kajem zbog bilo cega,da mogu opet bih uradio isto,mozda sa manjim promenama,ali sustina bi ostala ista.

Naravno, kada ti je to profesionalni odabir druga je priča. Ali smatram da i tad treba u nekom trenutku sam stati, da se organizam ne bi previše istrošio. Naravno u praksi je to teško moguće.

Ja sam to radio odmah kada se zavrsila sezona.Nedelju-dve bez iakavog treninga i posle sam cele zime radio bilderski,sa puno manje tezine i vise ponavljanja do proleca i onda opet Jovo na novo.I tako sam i telu i mozgu dao vremena za oporavak.Kao neka vrsta deloada kako je danas zovu.

Mislim da bi ljudi mogli da slede tvoj primer. To je dobar nacin za organizaciju treninga tokom godine.

I ja sam godinama to iskusio na sebi i video da mi to radi.Meni je za to trebalo nekih 5-6 godina a vi to dobijate na papiru.Ne vi licno,nemojte me pogresno shvatiti, nego svako ko procita ovo.

I to besplatno. Uvek sam cenio savete i iskustva osoba koje su ostvarile znacajne rezultate u svom polju.

Naravno,jer bih voleo da neko sa tim znanjem bude jos bolji.

Baš tako. Nadograde to i postižu uspehe. Samo je važno da smo otvoreni da saslušamo savete drugih.

Ja ih rado dajem pa ko slusa slusa ko ne sta da mu radim.
Ja znam sta sam sve prosao da bi dosao do ovog znanja danas,kao i vi pa mi je zato drago ako mogu da podelim to znanje sa drugim.U pocetku sam se nervirao kada neko nije hteo da slusa,sada se vec ne nerviram.

Ljudi su različiti. Imam i ja neke drugove koji ne vole da slušaju savete. Ali dobro. Uvek će biti i onih koji će saslušati, pa onda to primeniti i u svom životu.

To je njihov problem ne nas.

Naravno. To ne možemo tek tako da promenimo. Nekada kao zidu da pričaš.

Mene je to u pocetku jako diralo,primio sam previse ka srcu,ali sad se vec ne sekiram oko toga.Moje je da kazem po mom najboljem znanju a njihovo je da li ce poslusati ili ne.

Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

Baš tako, svi smo različitih mogućnosti i fizička aktivnost treba da nam bude prijatna u smislu da možemo osetiti napor tokom nje ali posle nje ipak da ima prijatan, a ne iscrpljujući efekat.

Slažem se. U rekreativnom sportu se uvek treba time rukovoditi.

Naravno,jer kod takmicarskog nema toga,tamo i kad neces i onda moras.Ne kazem to za to jer se kajem zbog bilo cega,da mogu opet bih uradio isto,mozda sa manjim promenama,ali sustina bi ostala ista.

Naravno, kada ti je to profesionalni odabir druga je priča. Ali smatram da i tad treba u nekom trenutku sam stati, da se organizam ne bi previše istrošio. Naravno u praksi je to teško moguće.

Ja sam to radio odmah kada se zavrsila sezona.Nedelju-dve bez iakavog treninga i posle sam cele zime radio bilderski,sa puno manje tezine i vise ponavljanja do proleca i onda opet Jovo na novo.I tako sam i telu i mozgu dao vremena za oporavak.Kao neka vrsta deloada kako je danas zovu.

Mislim da bi ljudi mogli da slede tvoj primer. To je dobar nacin za organizaciju treninga tokom godine.

I ja sam godinama to iskusio na sebi i video da mi to radi.Meni je za to trebalo nekih 5-6 godina a vi to dobijate na papiru.Ne vi licno,nemojte me pogresno shvatiti, nego svako ko procita ovo.

I to besplatno. Uvek sam cenio savete i iskustva osoba koje su ostvarile znacajne rezultate u svom polju.

Naravno,jer bih voleo da neko sa tim znanjem bude jos bolji.

Baš tako. Nadograde to i postižu uspehe. Samo je važno da smo otvoreni da saslušamo savete drugih.

Ja ih rado dajem pa ko slusa slusa ko ne sta da mu radim.
Ja znam sta sam sve prosao da bi dosao do ovog znanja danas,kao i vi pa mi je zato drago ako mogu da podelim to znanje sa drugim.U pocetku sam se nervirao kada neko nije hteo da slusa,sada se vec ne nerviram.

Ljudi su različiti. Imam i ja neke drugove koji ne vole da slušaju savete. Ali dobro. Uvek će biti i onih koji će saslušati, pa onda to primeniti i u svom životu.

Savet treba saslušati i uzeti iz njega nešto što nam odgovara i možemo primeniti.

Ja skoro uvek tako radim.Poslusam i onda izuzmem sta je meni dobro i onda tako postupim.

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Nezahvalno je ovako pisati o tome. Izražen takmičarski duh može biti vid izgradnje samopouzdanja koje nije dovoljno veliko. Takođe može biti nametnuto vaspitanjem ili je želja za večitim dokazivanjem prvo roditeljima, onda i drugima, a može biti i naučeno po modelu, da si video od nekog od roditelja ili ko te je odgajao.

I opet si u pravu!Svaka cast!Ja mislim da je to bio razlog sto sam hteo da dokazem mojim roditeljima pogotovo ocu koji je moju sestru dizao do nebesa da sam i ja jednako dobar kao ona.Sigurno je i mene voleo ne kazem i danas kada sam i ja roditelj vec totalno drugacije gledam na to ali to u to vreme je uzrokovalo to da sam se uvek i u svemu takmicio na zivot ili smrt.

Hvala, sa te strane drago mi je što si sada svestan toga, a nimalo nije mi drago što si se tako osećao - svesno ili podsvesno. Elem, bitno je da si sada to razrešio i da se na isto ne vraćaš.

Osecaj kao osecaj nije bilo dobro,tu si u pravu,ali recimo meni je takmicenje donelo puno pravih prijatelja,obisao sam skoro ceo svet,sto mozda drugacije ne bih....tako da sam mu i zahvalan na tome.
Ne vracam se sigurno!

Dobro je što si izvukao pozitivnu stranu svega. Zaista, sport i takmičenja nose puno dobrih stvari u pogledu upoznavanja ljudi i nova iskustva.

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Nezahvalno je ovako pisati o tome. Izražen takmičarski duh može biti vid izgradnje samopouzdanja koje nije dovoljno veliko. Takođe može biti nametnuto vaspitanjem ili je želja za večitim dokazivanjem prvo roditeljima, onda i drugima, a može biti i naučeno po modelu, da si video od nekog od roditelja ili ko te je odgajao.

I opet si u pravu!Svaka cast!Ja mislim da je to bio razlog sto sam hteo da dokazem mojim roditeljima pogotovo ocu koji je moju sestru dizao do nebesa da sam i ja jednako dobar kao ona.Sigurno je i mene voleo ne kazem i danas kada sam i ja roditelj vec totalno drugacije gledam na to ali to u to vreme je uzrokovalo to da sam se uvek i u svemu takmicio na zivot ili smrt.

Hvala, sa te strane drago mi je što si sada svestan toga, a nimalo nije mi drago što si se tako osećao - svesno ili podsvesno. Elem, bitno je da si sada to razrešio i da se na isto ne vraćaš.

Osecaj kao osecaj nije bilo dobro,tu si u pravu,ali recimo meni je takmicenje donelo puno pravih prijatelja,obisao sam skoro ceo svet,sto mozda drugacije ne bih....tako da sam mu i zahvalan na tome.
Ne vracam se sigurno!

Uvideo si da ti je to donelo dosta dobrih stvari. To je važno.

Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

Baš tako, svi smo različitih mogućnosti i fizička aktivnost treba da nam bude prijatna u smislu da možemo osetiti napor tokom nje ali posle nje ipak da ima prijatan, a ne iscrpljujući efekat.

Slažem se. U rekreativnom sportu se uvek treba time rukovoditi.

Naravno,jer kod takmicarskog nema toga,tamo i kad neces i onda moras.Ne kazem to za to jer se kajem zbog bilo cega,da mogu opet bih uradio isto,mozda sa manjim promenama,ali sustina bi ostala ista.

Naravno, kada ti je to profesionalni odabir druga je priča. Ali smatram da i tad treba u nekom trenutku sam stati, da se organizam ne bi previše istrošio. Naravno u praksi je to teško moguće.

Ja sam to radio odmah kada se zavrsila sezona.Nedelju-dve bez iakavog treninga i posle sam cele zime radio bilderski,sa puno manje tezine i vise ponavljanja do proleca i onda opet Jovo na novo.I tako sam i telu i mozgu dao vremena za oporavak.Kao neka vrsta deloada kako je danas zovu.

Mislim da bi ljudi mogli da slede tvoj primer. To je dobar nacin za organizaciju treninga tokom godine.

I ja sam godinama to iskusio na sebi i video da mi to radi.Meni je za to trebalo nekih 5-6 godina a vi to dobijate na papiru.Ne vi licno,nemojte me pogresno shvatiti, nego svako ko procita ovo.

I to besplatno. Uvek sam cenio savete i iskustva osoba koje su ostvarile znacajne rezultate u svom polju.

Naravno,jer bih voleo da neko sa tim znanjem bude jos bolji.

Baš tako. Nadograde to i postižu uspehe. Samo je važno da smo otvoreni da saslušamo savete drugih.

Ja ih rado dajem pa ko slusa slusa ko ne sta da mu radim.
Ja znam sta sam sve prosao da bi dosao do ovog znanja danas,kao i vi pa mi je zato drago ako mogu da podelim to znanje sa drugim.U pocetku sam se nervirao kada neko nije hteo da slusa,sada se vec ne nerviram.

Ljudi su različiti. Imam i ja neke drugove koji ne vole da slušaju savete. Ali dobro. Uvek će biti i onih koji će saslušati, pa onda to primeniti i u svom životu.

To je njihov problem ne nas.

Naravno. To ne možemo tek tako da promenimo. Nekada kao zidu da pričaš.

Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

Baš tako, svi smo različitih mogućnosti i fizička aktivnost treba da nam bude prijatna u smislu da možemo osetiti napor tokom nje ali posle nje ipak da ima prijatan, a ne iscrpljujući efekat.

Slažem se. U rekreativnom sportu se uvek treba time rukovoditi.

Naravno,jer kod takmicarskog nema toga,tamo i kad neces i onda moras.Ne kazem to za to jer se kajem zbog bilo cega,da mogu opet bih uradio isto,mozda sa manjim promenama,ali sustina bi ostala ista.

Naravno, kada ti je to profesionalni odabir druga je priča. Ali smatram da i tad treba u nekom trenutku sam stati, da se organizam ne bi previše istrošio. Naravno u praksi je to teško moguće.

Ja sam to radio odmah kada se zavrsila sezona.Nedelju-dve bez iakavog treninga i posle sam cele zime radio bilderski,sa puno manje tezine i vise ponavljanja do proleca i onda opet Jovo na novo.I tako sam i telu i mozgu dao vremena za oporavak.Kao neka vrsta deloada kako je danas zovu.

Mislim da bi ljudi mogli da slede tvoj primer. To je dobar nacin za organizaciju treninga tokom godine.

I ja sam godinama to iskusio na sebi i video da mi to radi.Meni je za to trebalo nekih 5-6 godina a vi to dobijate na papiru.Ne vi licno,nemojte me pogresno shvatiti, nego svako ko procita ovo.

I to besplatno. Uvek sam cenio savete i iskustva osoba koje su ostvarile znacajne rezultate u svom polju.

Naravno,jer bih voleo da neko sa tim znanjem bude jos bolji.

Baš tako. Nadograde to i postižu uspehe. Samo je važno da smo otvoreni da saslušamo savete drugih.

Ja ih rado dajem pa ko slusa slusa ko ne sta da mu radim.
Ja znam sta sam sve prosao da bi dosao do ovog znanja danas,kao i vi pa mi je zato drago ako mogu da podelim to znanje sa drugim.U pocetku sam se nervirao kada neko nije hteo da slusa,sada se vec ne nerviram.

Ljudi su različiti. Imam i ja neke drugove koji ne vole da slušaju savete. Ali dobro. Uvek će biti i onih koji će saslušati, pa onda to primeniti i u svom životu.

Savet treba saslušati i uzeti iz njega nešto što nam odgovara i možemo primeniti.

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Verovatno popuštaš zato što si usmerio interesovanja na drugu stranu. Vidim da ti je vaspitanje deteta i održavanje porodice sad u fokusu, što je dobro. Svestan si da je sve prolazno, posebno karijera pa si se usmerio na sada bitniju stvar.

Hvala ti!Nisam ovako o tome razmisljao ali maximalno si u pravu!Hvala ti!

Nema na čemu, uvek. 🤗 Ovo su isto dobri primeri u kojima mnogi mogu da se pronađu.
I da- opet bravo za tebe i tvoj rad na sebi.

Hvala ti puno!!!!Slazem se.

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Nezahvalno je ovako pisati o tome. Izražen takmičarski duh može biti vid izgradnje samopouzdanja koje nije dovoljno veliko. Takođe može biti nametnuto vaspitanjem ili je želja za večitim dokazivanjem prvo roditeljima, onda i drugima, a može biti i naučeno po modelu, da si video od nekog od roditelja ili ko te je odgajao.

I opet si u pravu!Svaka cast!Ja mislim da je to bio razlog sto sam hteo da dokazem mojim roditeljima pogotovo ocu koji je moju sestru dizao do nebesa da sam i ja jednako dobar kao ona.Sigurno je i mene voleo ne kazem i danas kada sam i ja roditelj vec totalno drugacije gledam na to ali to u to vreme je uzrokovalo to da sam se uvek i u svemu takmicio na zivot ili smrt.

Hvala, sa te strane drago mi je što si sada svestan toga, a nimalo nije mi drago što si se tako osećao - svesno ili podsvesno. Elem, bitno je da si sada to razrešio i da se na isto ne vraćaš.

Osecaj kao osecaj nije bilo dobro,tu si u pravu,ali recimo meni je takmicenje donelo puno pravih prijatelja,obisao sam skoro ceo svet,sto mozda drugacije ne bih....tako da sam mu i zahvalan na tome.
Ne vracam se sigurno!

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Verovatno popuštaš zato što si usmerio interesovanja na drugu stranu. Vidim da ti je vaspitanje deteta i održavanje porodice sad u fokusu, što je dobro. Svestan si da je sve prolazno, posebno karijera pa si se usmerio na sada bitniju stvar.

Hvala ti!Nisam ovako o tome razmisljao ali maximalno si u pravu!Hvala ti!

Nema na čemu, uvek. 🤗 Ovo su isto dobri primeri u kojima mnogi mogu da se pronađu.
I da- opet bravo za tebe i tvoj rad na sebi.

Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

Baš tako, svi smo različitih mogućnosti i fizička aktivnost treba da nam bude prijatna u smislu da možemo osetiti napor tokom nje ali posle nje ipak da ima prijatan, a ne iscrpljujući efekat.

Slažem se. U rekreativnom sportu se uvek treba time rukovoditi.

Naravno,jer kod takmicarskog nema toga,tamo i kad neces i onda moras.Ne kazem to za to jer se kajem zbog bilo cega,da mogu opet bih uradio isto,mozda sa manjim promenama,ali sustina bi ostala ista.

Ima specificnosti. Mada kada god je moguce treba nekako balansirati. U slucajevima profesionalnog sporta je teze.

Teze jeste,ali ne i neizvodljivo.Pogledaj samo Dokovica,Ronalda,obojica imaju 38 godina i obojica su u vrhu sporta kojim se bave.Jeste da naporno rade da to ostvare,ali moze.Ja sam sa 36 godina postao Prvak sveta prvi put,a zadni put sa 44 godine.

Do koliko godina smatraše da je najoptimalnije da se neko bavi profesionalno bodibildingom?

Zavisi sa koliko godina je poceo da vezba,jer oni koji ranije pocnu ranije dostizu i vrhunac ali recimo optimalno takmicarski bodi bilding bi trebalo da traje do navrsene 45 godine zivota,jer posle se vidljivo gubi na misicnoj masi a i koza pocinje da se guzva....Naravno uvek ima izuzetaka,recimo Albert Beckles je svoju najbolju formu postigao sa neverovatnih 55 godine kada je 1985 godine osvojio drugo mesto na Mr.Olimpiji!!!
Naravno trenirati treba i moze dok god moze da se krece,ali takmicarski ja ne bih pustao....

Ja sam više mislila iz zdravstvenog aspekta. Da li smatraše da je njegov organizam kasnije dobro podneo to što je on sa 55 išao na takmičenje?

Ne,nikako.Mislim da je puno veci stres na organizam od 55 godina da se takmici nego na organizam od recimo 25 godina,kada jos organizam moze puno bolje/brze da se oporavi od takvih stresova.
Recimo samo jedan primer iz svog iskustva.Puno teze sam podneo pripreme za Svetsko 2019 godine kada sam imao 44 godine nego samo 5 godina ranije.Znaci nebo i zemlja.

Hvala na odgovoru. Treba naći ravnotežu između ambicija i posledica.

Nema na cemu zaista.Drago mi je da o tome pricamo/pisemo jer  mi je extremno lose gledati ljude koji su nekad bili sampioni i pokusavaju da se takmice u svojim pedesetim,sezdesetim godinama.Nemojte me pogresno shvatiti,svaka im cast na tome sto tako izgledaju u tim godinama,ali im nikako ne bih preporucio da se takmice,i to ne samo bodi bilding nego i sportove snage.Trenirati za svoju dusu DA,takmiciti se NE.

Danas sam u teretani bas sreo jednog difovca u penziji. Znam ga od ranije iz vidjenja. Mislim da vec ima skoro 80 godina,ali dodje i otrenira. Samo sto njegov trening nije istog intenziteta i obima kao nekome od 18 godina. Hocu da kazem, covek je svestan svega i modifikuje u skladu sa svojim mogucnostima.

Moj ujak je danas proslavio svoj 82 godinu zivota.I on je bivsi difovac.Ne prode dan da ne radi neke vezbe .Leti svaki dan ide na strand i radi vezbe u vodi 45 minuta.Zato je i kad sam imao saobracajku avaki dan dolazio biciklom do Klinickog centra,a bio sam tamo skoro mesec dana,a on svaki dan dolazio da me obide.A neki moji puno mladi rodaci koji isto zive u NS nisu mogli da dodu....

To su sve primeri kako su mnoge stvari moguće, iako se često smatra da je to nemoguće.

Zato mrzim kada ljudi kazu ja to ne mogu ili nemam vremena za to.....

Mogu da kažem da se to često tako radi.

Znam,zato sam to i naveo kao primer.

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Nezahvalno je ovako pisati o tome. Izražen takmičarski duh može biti vid izgradnje samopouzdanja koje nije dovoljno veliko. Takođe može biti nametnuto vaspitanjem ili je želja za večitim dokazivanjem prvo roditeljima, onda i drugima, a može biti i naučeno po modelu, da si video od nekog od roditelja ili ko te je odgajao.

I opet si u pravu!Svaka cast!Ja mislim da je to bio razlog sto sam hteo da dokazem mojim roditeljima pogotovo ocu koji je moju sestru dizao do nebesa da sam i ja jednako dobar kao ona.Sigurno je i mene voleo ne kazem i danas kada sam i ja roditelj vec totalno drugacije gledam na to ali to u to vreme je uzrokovalo to da sam se uvek i u svemu takmicio na zivot ili smrt.

Hvala, sa te strane drago mi je što si sada svestan toga, a nimalo nije mi drago što si se tako osećao - svesno ili podsvesno. Elem, bitno je da si sada to razrešio i da se na isto ne vraćaš.

Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

Baš tako, svi smo različitih mogućnosti i fizička aktivnost treba da nam bude prijatna u smislu da možemo osetiti napor tokom nje ali posle nje ipak da ima prijatan, a ne iscrpljujući efekat.

Slažem se. U rekreativnom sportu se uvek treba time rukovoditi.

Naravno,jer kod takmicarskog nema toga,tamo i kad neces i onda moras.Ne kazem to za to jer se kajem zbog bilo cega,da mogu opet bih uradio isto,mozda sa manjim promenama,ali sustina bi ostala ista.

Naravno, kada ti je to profesionalni odabir druga je priča. Ali smatram da i tad treba u nekom trenutku sam stati, da se organizam ne bi previše istrošio. Naravno u praksi je to teško moguće.

Ja sam to radio odmah kada se zavrsila sezona.Nedelju-dve bez iakavog treninga i posle sam cele zime radio bilderski,sa puno manje tezine i vise ponavljanja do proleca i onda opet Jovo na novo.I tako sam i telu i mozgu dao vremena za oporavak.Kao neka vrsta deloada kako je danas zovu.

Mislim da bi ljudi mogli da slede tvoj primer. To je dobar nacin za organizaciju treninga tokom godine.

I ja sam godinama to iskusio na sebi i video da mi to radi.Meni je za to trebalo nekih 5-6 godina a vi to dobijate na papiru.Ne vi licno,nemojte me pogresno shvatiti, nego svako ko procita ovo.

I to besplatno. Uvek sam cenio savete i iskustva osoba koje su ostvarile znacajne rezultate u svom polju.

Naravno,jer bih voleo da neko sa tim znanjem bude jos bolji.

Baš tako. Nadograde to i postižu uspehe. Samo je važno da smo otvoreni da saslušamo savete drugih.

Ja ih rado dajem pa ko slusa slusa ko ne sta da mu radim.
Ja znam sta sam sve prosao da bi dosao do ovog znanja danas,kao i vi pa mi je zato drago ako mogu da podelim to znanje sa drugim.U pocetku sam se nervirao kada neko nije hteo da slusa,sada se vec ne nerviram.

Ljudi su različiti. Imam i ja neke drugove koji ne vole da slušaju savete. Ali dobro. Uvek će biti i onih koji će saslušati, pa onda to primeniti i u svom životu.

To je njihov problem ne nas.

Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

Baš tako, svi smo različitih mogućnosti i fizička aktivnost treba da nam bude prijatna u smislu da možemo osetiti napor tokom nje ali posle nje ipak da ima prijatan, a ne iscrpljujući efekat.

Slažem se. U rekreativnom sportu se uvek treba time rukovoditi.

Naravno,jer kod takmicarskog nema toga,tamo i kad neces i onda moras.Ne kazem to za to jer se kajem zbog bilo cega,da mogu opet bih uradio isto,mozda sa manjim promenama,ali sustina bi ostala ista.

Ima specificnosti. Mada kada god je moguce treba nekako balansirati. U slucajevima profesionalnog sporta je teze.

Teze jeste,ali ne i neizvodljivo.Pogledaj samo Dokovica,Ronalda,obojica imaju 38 godina i obojica su u vrhu sporta kojim se bave.Jeste da naporno rade da to ostvare,ali moze.Ja sam sa 36 godina postao Prvak sveta prvi put,a zadni put sa 44 godine.

Do koliko godina smatraše da je najoptimalnije da se neko bavi profesionalno bodibildingom?

Zavisi sa koliko godina je poceo da vezba,jer oni koji ranije pocnu ranije dostizu i vrhunac ali recimo optimalno takmicarski bodi bilding bi trebalo da traje do navrsene 45 godine zivota,jer posle se vidljivo gubi na misicnoj masi a i koza pocinje da se guzva....Naravno uvek ima izuzetaka,recimo Albert Beckles je svoju najbolju formu postigao sa neverovatnih 55 godine kada je 1985 godine osvojio drugo mesto na Mr.Olimpiji!!!
Naravno trenirati treba i moze dok god moze da se krece,ali takmicarski ja ne bih pustao....

Ja sam više mislila iz zdravstvenog aspekta. Da li smatraše da je njegov organizam kasnije dobro podneo to što je on sa 55 išao na takmičenje?

Ne,nikako.Mislim da je puno veci stres na organizam od 55 godina da se takmici nego na organizam od recimo 25 godina,kada jos organizam moze puno bolje/brze da se oporavi od takvih stresova.
Recimo samo jedan primer iz svog iskustva.Puno teze sam podneo pripreme za Svetsko 2019 godine kada sam imao 44 godine nego samo 5 godina ranije.Znaci nebo i zemlja.

Hvala na odgovoru. Treba naći ravnotežu između ambicija i posledica.

Nema na cemu zaista.Drago mi je da o tome pricamo/pisemo jer  mi je extremno lose gledati ljude koji su nekad bili sampioni i pokusavaju da se takmice u svojim pedesetim,sezdesetim godinama.Nemojte me pogresno shvatiti,svaka im cast na tome sto tako izgledaju u tim godinama,ali im nikako ne bih preporucio da se takmice,i to ne samo bodi bilding nego i sportove snage.Trenirati za svoju dusu DA,takmiciti se NE.

Danas sam u teretani bas sreo jednog difovca u penziji. Znam ga od ranije iz vidjenja. Mislim da vec ima skoro 80 godina,ali dodje i otrenira. Samo sto njegov trening nije istog intenziteta i obima kao nekome od 18 godina. Hocu da kazem, covek je svestan svega i modifikuje u skladu sa svojim mogucnostima.

Moj ujak je danas proslavio svoj 82 godinu zivota.I on je bivsi difovac.Ne prode dan da ne radi neke vezbe .Leti svaki dan ide na strand i radi vezbe u vodi 45 minuta.Zato je i kad sam imao saobracajku avaki dan dolazio biciklom do Klinickog centra,a bio sam tamo skoro mesec dana,a on svaki dan dolazio da me obide.A neki moji puno mladi rodaci koji isto zive u NS nisu mogli da dodu....

To su sve primeri kako su mnoge stvari moguće, iako se često smatra da je to nemoguće.

Zato mrzim kada ljudi kazu ja to ne mogu ili nemam vremena za to.....

Mogu da kažem da se to često tako radi.

Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

To je vazno da aktivnost prilagodimo prema svojim mogucnostima.Meni je to tesko bilo prihvatiti.Mada ponekad i sada preteram,ali naucio sam da prilagodim stvari svojim mogucnostima.

Dobro je što si naučio, preterivanje zaista nije zdravo što ne mora da se vidi odmah već na dugoročne staze.

Hvala ti.Morao sam,jer sam video da to ne vodi nigde.Smanjio sam kilazu sa kojom radim,vreme treninga i izgleda da je to puno pomoglo.

Rekao si ključnu stvar- vidiš da preterivanje nigde ne vodi. Apsolutno da preterani napori i opsednutost zdravim načinom života nigde ne vode. 💪

Da,ali treba stici dotle da uvidis/priznas da si gresio.
Meni ni to nije predstavljao problem,meni je predstavljao problem sto nesto sto sam radio +20 godina i navikao na takav nacin zivota odjednom ne radi i moram nesto menjati da bi opet bilo dobro i ni na kraju pameti mi nije bilo da je to uzrok problema.

Kad stekneš uvid već je pola problema rešeno, druga polovina je fleksibilnost za promenu.

Kod puno ljudi fali bas ta felksibilnost za promenu.

Obicno osobe vole da funkcionisu samo u svojoj zoni komfora. Svaka promena im remeti ustaljeni ritam.

Da,ali ljudi ne shvataju da najbolji rezultati dolaze onda kada istupis iz te zone komfora....

To jeste velika istina. Istupiti iz svoje zone komfora ujedno znaci i uspeh,a nakon toga slede jos veci uspesi na razlicitim poljima.

Moje iskustvo tako kaze i drago mi je da se slazes.

I ja sam tako iskusio na sebi. Tako da znam da je kljucno izaci iz svoje zone komfora.

To je najbolji vid ucenja kada iskusis sam na sebi neke stvari.To su lekcije za ceo zivot.

Jesu. I kada nešto pogrešno uradimo, onda posle ispravimo. Ne treba na to da gledamo kao na svoje greške. To je pogrešan pristup. Treba da gledamo na to kao na lekcije.

Znas sta je razlika izmedu gubitnika i pobednika?
Pobednik je dotle radio/probao dok nije uspeo.

Lepo rečeno. Svi grešimo. Samo neko, posle greške, nastavi da pokušava, dok ne uspe. A neko samo odustane.

Samo je vazno da smo fizicki aktivni, bez obzira na svoje godine. Aktivnost prilagodimo svojim mogucnostima i to je kljucno. I ishrana je bitna,kao i dovoljno kvalitetnog sna.

Baš tako, svi smo različitih mogućnosti i fizička aktivnost treba da nam bude prijatna u smislu da možemo osetiti napor tokom nje ali posle nje ipak da ima prijatan, a ne iscrpljujući efekat.

Slažem se. U rekreativnom sportu se uvek treba time rukovoditi.

Naravno,jer kod takmicarskog nema toga,tamo i kad neces i onda moras.Ne kazem to za to jer se kajem zbog bilo cega,da mogu opet bih uradio isto,mozda sa manjim promenama,ali sustina bi ostala ista.

Naravno, kada ti je to profesionalni odabir druga je priča. Ali smatram da i tad treba u nekom trenutku sam stati, da se organizam ne bi previše istrošio. Naravno u praksi je to teško moguće.

Ja sam to radio odmah kada se zavrsila sezona.Nedelju-dve bez iakavog treninga i posle sam cele zime radio bilderski,sa puno manje tezine i vise ponavljanja do proleca i onda opet Jovo na novo.I tako sam i telu i mozgu dao vremena za oporavak.Kao neka vrsta deloada kako je danas zovu.

Mislim da bi ljudi mogli da slede tvoj primer. To je dobar nacin za organizaciju treninga tokom godine.

I ja sam godinama to iskusio na sebi i video da mi to radi.Meni je za to trebalo nekih 5-6 godina a vi to dobijate na papiru.Ne vi licno,nemojte me pogresno shvatiti, nego svako ko procita ovo.

I to besplatno. Uvek sam cenio savete i iskustva osoba koje su ostvarile znacajne rezultate u svom polju.

Naravno,jer bih voleo da neko sa tim znanjem bude jos bolji.

Baš tako. Nadograde to i postižu uspehe. Samo je važno da smo otvoreni da saslušamo savete drugih.

Ja ih rado dajem pa ko slusa slusa ko ne sta da mu radim.
Ja znam sta sam sve prosao da bi dosao do ovog znanja danas,kao i vi pa mi je zato drago ako mogu da podelim to znanje sa drugim.U pocetku sam se nervirao kada neko nije hteo da slusa,sada se vec ne nerviram.

Ljudi su različiti. Imam i ja neke drugove koji ne vole da slušaju savete. Ali dobro. Uvek će biti i onih koji će saslušati, pa onda to primeniti i u svom životu.