Pansport Forum
Saveti lekara => Ostala pitanja iz oblasti medicine => Temu započeo: Simo Boltic Februar 16, 2021, 08:54:37 posle podne
-
Kako zapravo utice profesionalni sport na nase zdravlje? Da li bas bukvalno znaci baviti se sportom i ocuvati zdravlje?
Prvo da objasnim sta mislim pod pojmom “profesionalni sport”? Mislim na sportiste koji svoj zivot podredjuju treningu i rezultatima u nekom olimpijskom sportu,i od toga zaradjuju i obezbedjuju sebi egsistenciju.
Profesionalni sportisti cesto treniraju i po dva ili tri puta na dan ,narocito u sportovima izdrzljivosti. Opste poznato je da umerena fizicka aktivnost donosi mnogo benefita nasem organizmu,ali previse aktivnosti i opterecenja za nas organizam ima suprotan efekat.
Mnogi sportisti karijeru zavrsavaju zbog povreda ( koje su nastale uglavnom neadekvatnim treningom) ,a velik broj njih kada zavrse karijeru naglo prestanu sa aktivnostima te dodju i do ozbiljnijih zdravstvenih problema.
Tome treba dodati i stres koji sportista prozivljava svakodnevno iscrpljujuci se na treninzima i naravno na takmicenjima.
Dakle umereno vezbanje i rekreacija je itekako zdravije nego profesionalizam.
Ovaj tekst ne sluzi da bi bilo koga “odvratio od bavljenja sportom” vec naprotiv da naglasi kroz sta sve prolazi jedan sportista ( da to nije samo obo sto se vidi na televizoru) i koliko je zapravo bitno odabrati ozbiljan tim i trenera koji ce osmisljati trening plan.
Sent from my iPhone using Tapatalk
-
Jako mi je drago da je ova tema pokrenuta i ovo je odličan tekst, na koji bi mi bilo jako drago da se razvije diskusija.
Ovo je izuzetno tačno. Profesionalni sport na visokom nivou uglavnom ostavlja posledice po tipu "wear and tear", odnosno mehaničke potrošnje mišićno skeletnog sistema.
Takođe i kardiovaskularni sistem trpi odnosno je potrebno da se do kraja života konstatno kondicionira, makar na rekreativnom nivou.
-
Jako mi je drago da je ova tema pokrenuta i ovo je odličan tekst, na koji bi mi bilo jako drago da se razvije diskusija.
Ovo je izuzetno tačno. Profesionalni sport na visokom nivou uglavnom ostavlja posledice po tipu "wear and tear", odnosno mehaničke potrošnje mišićno skeletnog sistema.
Takođe i kardiovaskularni sistem trpi odnosno je potrebno da se do kraja života konstatno kondicionira, makar na rekreativnom nivou.
Naravno, svedoci smo nazalost, u danasnje doba brojnih srcanih udara i smrtnih ishod kod mnogo slavnih sportista koji su nakon karijere zapostavili rekreaciju i svoje zdravlje.
Sent from my iPhone using Tapatalk
-
Postavlja se često pitanje šta nakon profi sporta? Koja je optimalna doza treninga dovoljna da zadovolji pojedinca (u zavisnosti od sporta kojim se bavio). Da li je nekom nečije malo puno ili obrnuto... Jedno je jasno, da većina penziju shvati bukvalno, kao da skinu teret sa leđa. A u suštini samo još veće breme ponesu.
Gesendet von meinem Mi MIX 2 mit Tapatalk
-
Sto se trosenja misicno skeletnog sistema u profesionalnom sportu tice, sustina lezi u cinjenici da zglobovi i misici trpe u njima preko onoga sto su genetski predodredjeni da "nose", to je jedna stvar. Analogno bilo kom mehanickom sklopu u svakodnevnom zivotu, dve povrsine koje imaju intenzivan mehanicki odnos i kretanje jedna preko druge ce se pre potrositi ako je pritisak na njima veci nego normalno ili ako je ucestalost tog kretanja veca. Uzmite za primer sarke na vratima u nekoj javnoj ustanovi koja se ortvaraju svakodnevno stotinama puta i neka vrata koja se koriste daleko manje u kucnim uslovima, recimo. Vise ce potrajati vrata koja se koriste manje i koja su po konstrukciji laksa jer ona trpe manje trenje.T
Tetive koje se naprezu preko onoga za sta su pravljene da trpe, koje imaju mikrorupture i koje godinama trpe ponavljani ciklus povredjivanja i nikad nemaju dovoljno oporavka, posle dugogodisnje "zloupotrebe" ce biti manje elasticne, izmenjene u silnoj reparaciji koju organizam iznova pokusava i pre svega bolne.
Da tu dodamo i ono sto prati profesionalni sport redovno: lecenja nabrzinu, nedovoljno sprovedena rehabilitacija ili jako nekriticna cesta upotreba kortikosteroida u smislu obezboljavanja da bi se sto pre vratilo na teren, sve to na kraju se ispostavi kao racun.
Zbog svega ovoga, uglavnom govorim pacijentima i sportistima kao i mladim sportistima koji tek odlucuju da li ce krenuti u profesionalizam, da uvek imaju rezervno zvanje ili skolu da mogu da se necemu vrate i da od necega zive ako im prerana povreda ili trajna nesposobnost prekinu karijeru.
Realno, ko od profesionalnog sporta ne uzme znacajan novac na vreme, kasnije cesto ostaje materijalno neobezbedjen invalid rada. A tuzna je cinjenica da i tada, svaki treci po statistici, na neki nacin materijalno zbrinuti profesionalni sportista, kasnije u zivotu bankrotira zbog losih ulaganja i pogresno vodjenih poslova.
Uopste, ono sto svaki covek radi u zivotu je da investira svoje zdravlje u mladosti da bi u starosti od tog novca pristojno ziveo. Ono sto se uglavnom u praksi desava je da tim istim novcem u starosti pokusava da ponovo kupi zdravlje koje je u mladosti izgubio.
S tim u vezi, iako ne mogu mozda da opravdam, apsolutno mogu da razumem u sportu upotrebu anabolickih steroida, stimulanasa, ignorisanje povreda i rehabiitaciije i uopste stavljanje zdravlja na kocku ako profesionalni sportista ima ispred sebe vazno takmicenje i zivotnu utakmicu koja ce mu doneti visestruku korist. To je stvar izbora i prepoznate prilike i donetog suda o tome sta je ulozeno a sta dobijeno.
Sa druge strane, nikada necu moci da razumem momka koji dolazi na pregled i savet o daljem tretmanu rupture ligamenta kolena koju je zadobio u amaterskom bavljenju americkim fudbalom, koji je izuzetno rizican sport i nerazuman izbor u istom kontekstu.
-
Drugi deo price se tice onoj najopasnijeg a to je kako srce strada u intenzivnom sportu.
Srce se u treningu adaptira kao i svaki misic ali na dva odvojena nacina u zavisnosti od toga o kome tipu sporta govorimo.
Postoje na jednoj strani sportovi aerobnog tipa a na drugoj sportovi anaerobnog tipa i izmedju te dve krajnosti ono sto ima najveci broj sportova, mesani tip opterecenja.
Potrebe koje se postavljaju u aerobnom sportu je obezbedjivanje sto vece kolicine krvi pune kiseonikom za aerobni rad, odnosno sportove izdrzljivosti: maraton, uopste trcanje na duge pruge, biciklizam, i slicno.
Potrebe u anaerobnom sportu su drugacije i vise se odnose na potreban rad srca u uslovima velikog perirfernog pritiska u misicima u uslovima intenzivnog anaerobnog napora:sprint, eksplozivna trcanja, snazna bacanja u atletici i tome slicno.
Tako srce mora da se adaptira na dva nacina zavisno od sporta ili tipa opterecenja kome je izlozeno u spportu i uglavnom to radi mesavinom dva nacina hipetrofije:
1)ekcentricna i
2) koncentricna
Ekcentricna hipertrofija podrazumeva uvecanje srca u smislu uvecanja njegove supljine odnosno zapremine krvi koju moze da primi u jednoj dijastoli., odnosno sustina je da se sto bolje napuni krvlju da bi jednim otkucajem isporucilo sto vecu kolicinu krvi odnosno kiseonika. Srce se dakle "bori" protiv vece zapremine. Takva vrsta hipetrfoije se vidja u sportovima izdrzlljivosti. To je inace ono sto je poznato kao "sportsko srce".
Koncentrican hipetrfofija je drugacija. Srce se bori protiv jaceg perifernog pritiska u krvnim sudovima koji su u misicima koji su u izuzetnom trenutnom naporu. Takvo srce zadebljava po snazi kontrakcije, odnosno zadobija deblji zid. To je karakteristicno za eksplozivne sportove u kojima se obavlja anaerobna aktivnost.
Vecina sportova je kako rekoh, izmedju ove dve krajnosti, i tip hipetrfoije srca upravo odgovara tome kakva je vrsta aktivnosti u pitanju, uglavnom je mesanog tipa.
Sve je u redu dok se sportista bavi aktivnoscu na profesionalnom nivou i kad redovno srce odrzava utreniranim. Medjutim, kada se naglo prestane i taj trend zadrzi godinama,mogu da nastanu problemi. Pre svega. krvni sudovi u srcu su takvog tipa da ne mogu da rastu kao muskulatura srca koju ishranjuju. Zbog toga, terminalne zone hipertfofisanog misica bivseg sportiste mogu da budu izlozeni nedovoljnoj "ishrani" zbog cirkulacije koja vise nije u skladu sa potrebama uvecanog miokarda. Oni mogu da trpe jos vise ako to srce relativno retko zalupa jace u treningu da bi te "gladne zone" miokarda redovno snabdevale, dakle ako nema treninga. Ako uzmemo i cinjenicu da vecina sportista koji se povuku iz sporta relativno lako u "penziji" razviju jedan porocan i sedentarni, neaktivan nacin zivota, postaju vrlo ozbiljni kandidati za srcana oboljenja a neki cak i za iznenadnu srcanu smrt.
Naravno, u svemu ovome ima i genetske sklonosti ka losem ishodu koja je individualno manifestovana.
-
Sto se samih preporuka tice za nastavak aktivnosti i posle profesionalnog sporta, neke idealne preporuke nema i svakako to treba dozirati individualno, prema mogucnostima, da ne kazem tegobama.
Okvirno, recimo da moze da se kaze da je oko 70% onoga "sto se nekada moglo" u najbolljoj formi, razumna mera da se ostvari pozitivan ucinak fizicke aktivnosti na zdravlje bivseg sportiste i u poznoj dobi.
-
Definitivno mislim da profesionalni sportisti ne uzivaju zdravlje od sporta kojim se profesionalno bave.
Pregrst povreda, iscrpljenosti, krpljenja, verujem i zavisnosti tela i srce od intenziteta bavljenja sportom.
A povrh svega, tek u starijoj dobi osecaju sve bolove "zdravog" sporta.