Često sa mnogih strana možemo čuti o prednostima koje trening ima. I zaista je tako. Utiče na psihu, na zdravlje na razvoj motoričkih sposobnosti, poboljšava socijalni život itd. Lista je podugačka.

A jeste li se zapitali ima li trening svoju tamnu stranu? Nešto što je suprotno svim benefitima koje može dati. Kako sve stvari u Univerzumu imaju svoju suprotnost, tako ih ima i trening. Prosto, tako mora biti kako bi postojala neka Ravnoteža.

Vežbanje može biti izuzetan prijatej, a može biti veliki neprijatelj. Puno toga zavisi od osobe koja trenira i njene percepcije samog trenažnog procesa. Postoji puno zloupotreba treninga, koja donosi vrlo loše efekte po život i zdravlje.

Kao prvo bitno je znati da poznavanje sporta i trenažnog procesa, nije modni hit judi koji pokušavaju ispasti pametni. Već je ZAISTA neophodno ukoliko neko želi da potraje i postigne nešto kroz vežbanje. Mnogi svoje trenutne nerealne ambicije stave ispred svega i vode se njima. Obično je to put kojim odustanu ili uprospaste nešto. Tako nešto bi bilo moguće izbeći ukoliko vežbamo sa više savesti.

Bez obzira na ambicje, da li su one profesionalne ili na amaterskom nivou, mora postojati nešto u nama što ima kontrolu nad tim procesom.

Postoji nekoliko ključnih aspekata treninga koji mogu biti negativni:

1. Profesinalni sport- iako se divimo uspesima mnogih profi atleta, moramo znati da oni plaćaju izuzetno visoku cenu za svoje uspehe. Da bi se uspelu u profesionalnom, vrhunskom sportu potrebna je ozbiljna žrtva. Ta žrtva je oličena, kroz gubitak zdravlja, uskraćenost slobodnog vremena, gubitak socijalnog života. A često bude i jednostran razvoj pojedinca, koji gotovo da ne upozna druge aspekte života. Onaj ko planira da se profesionalno bavi sportom, ovo mora znati. Vrhunski sport nije šala. Masa povreda, iscrpljenost fizička ,psihička i najčešće kad se okonča karijera, posedice uzimaju svoje. Iako ima svoje draži, slavu i blistave trenutke, srazmerno tome nosi i posledice. Zato oni koje se odlučuju na ovaj put, moraju znati da on veoma košta.

 

2. Multi- trening- ovo je odnosi na pojedince koji vole da treniraju više različitih aktivnosti odjednom. Nema ničeg lošeg oprobati se u više disciplina, ali mora postojati poredak. On je bitan da bi se resursi mišićne energije i oporavka usaglasili kako treba. Većina ovih ljudi koji vole da treniraju više stvari odjednom, prave grešku što istovremeno daju maksimum na svim poljima odjednom. Svaki oblik treninga je priča za sebe, pa je organizmu potrebno vreme da se prilagodi na njega. Više aktivnosti odjednom postaju “konkurentne” međusobno zbog različitih oblika ispoljavanja, stoga telo ne stiže da se priagodi na sve, što ga vodi u povrede. Masa povreda, nastaje iz stanja gde mišićni depoi ostaju prazni, a motoričke sposobnosti stagniraju. Prosto ni telo ni um ne mogu se adaptirati na jednu stvar istovremeno. Mora se nečemu dati prioritet. Čak i kade se radi više stvari odjednom, nekom delu treninga se mora dati prednost. Razvijati određenu sposobnost recimo par nedelja u jednom ciklusu, dok sve druge održavamo i planski stagniramo s njima, kako se energija ne bi rasipala. Nakon nekog perioda prioritete treba zameniti. Ovo je siguran način za treniranje više stvari odjednom.

 

3. Trening “preko granica”- najčešći sindrom kod većine vežbača. Posebno kod onih sa energičnijim temperamentom. Treniraju od jutra do sutra i to maksimalnim tempom. Pad forme usled pretreniranosti i sklonost povredama ovu kategoriju najčešće pogađaju. Prosto, odsustvo regeneracije mišića i drugih tkiva dovodi do njihovih većih oštećenja. U ovim uslovima nivo laktata, metabolita i trošenje mineralnih rezervi tela je pojačano. Ovo dovodi do konstantne intoksikacije vezivnog tkiva oko mišića, koja na kraju popušta stvarajući probleme sa tetivama ili samim mišićem. Katabolizam je kod ovih vežbača, takođe pojačan. Obično njihovo furiozno vežbanje neka povreda spreči. Intenzitet je KLJUČNI element u treningu za napredak . Premali ili previsoki intenzitet niukuda ne vode. Tačno je da je za trening neizostavan momenat jake volje, ali odsustvo mere i znanja o treningu je poguban po zdravlje. No pain- no gain, je tačno samo što to “pain” moramo znati kada i koliko. Onaj početni, klinački nagon u treningu gde pokušavamo da se dokažemo sebi i drugima kroz što jače i duže treninge, skoro bez dana odmora, treba što pre zaboraviti i početi slušati razum. Samo sprega razuma i volje dovodi do promene i napretka. Ukoliko neko želi da potraje i napravi nešto od sebe u treningu, ovo je jedini put. Put voljnog napora i znanja o svom telu.

4. Doping- uvek zanimljiva tema u krugovima sporta. Mnogi ga spore , neki propagiraju, ali realnost je malo drugačija. Mnogo puta je dokazana štetnost upotrebe dopinga i ponekad sa fatalnim ishodom za pojedinca. Narušeno zdravlje, a čak neki su umirali od posledica korišćenja “hemije”. Najčešći razlog je nestručna upotreba i “loša roba”. Iako i pored stručnosti koju neko poseduje, rizik uvek postoji. Ali moramo sagledati situaciju i videti da u današnjem vrhunskom sportu, je jako teško postići top rezultat bez upotrebe neke vrste dopinga. To je realnost. Ukoliko grupa sportista maksimalno dobro trenira, pazi na ishranu i psihički su dobro spremni, dovoljan je jedan da se “ubode” nekom hemijom i napraviće drastičnu razliku. Stoga se mnogi sportisti odlučuju da na ovaj način budu konkurentni. Kao što je to odavno poznato, doping je opasan po zdravlje, ali isto tako nećemo žmuriti pred činjenicom da je vrlo rasporostanjen u sportu. Nisam ovde da savetujem nekog da li da koristi hemiju ili ne, ukoliko ima vrhunske sportske ambicije, već samo da pogleda činjenicu da je sve to vrlo opasno. Ako je spreman da plati cenu, onda ok. Čovek mora biti svestan da vrhunski sport i doping napuštaju zonu zdravog bavljenja sportom, i ukoliko mu je cilj svetski rezultat, neka bude spreman da plati cenu istog. I ukoliko je čovek jasan u svojoj odluci onda je on izabrao svoj put, i nema niko pravo da mu prigovori. Ali uvek treba dobro,dobro razmisliti o svakom svom potezu.

5. Treniranje kompleksa- ova karakteristika je posebno prostrana. Samousavršavanje kroz trening bi između ostalog, trebalo i da deluje pozitivno na razvoj ljudskog duha. Svi mi imamo poneki emotivni „ožiljak“ iz prošlosti, koji je rezutovao da se ponekad osećamo upašeno, manje bitno od drugih, slabije ili sl. To je sve normalno u životu. Problem nastaje kada taj deo nas uzme trening pod svoje. Tada trening postaje maska kojom pokušavamo nadomestiti ono što smo kroz odnos s drugima izgubili. Povećanje svojih fizičkih sposbnosti tretiramo kao dokaz superiornosti nad drugima, kako bi se svetlosnim godinama udaljili od onog mračnog dela nas od kog bežimo. Problem nastaje u tome što se od tog dela ne može pobeći. On nas prati i tera nas da uvek iznova i i iznova moramo „potvrđivati“ svoju uspešnost kroz spoljašnje rezultate, dok istinske, trajne promene unutar nas nema. To troši energiju, često odaje pogrešnu sliku o nama i sl. Tada smo skloni neumerenom treniranju, potrebi da nađemo „prečice“ u hemiji ili bilo kojoj drugoj ludosti koja će nam dati sliku o sebi koju težimo. I čest je slučaj da se sati i sati troše pred ogledalom, diveći se sami sebi i svojim „postignućima“. Tada trening ne samo da jača telo, već i komplekse. Opasnost je opsesije koja se iz toga rađa, gde trening više nije simbol zdravlja i smislenog razvoja čoveka, već put samozavaravanja. Jedini mogući način razvoja jeste da vežbanje vidimo samo kao sredstvo, kroz koje izazivamo sebe, svoje sposobnosti. A da se spoljašnji rezultati vide kao posledica toga, ne kao cilj. Cilj je stalno usavršavanje, koje nema konačno odredište, a ne ulazak u komfor i hranjenje slike o sebi. Samo sa idejom da je trening alat samopromene na svim poljima možemo nešto i uraditi. A cilj je naša maksimalna promena koju možemo ostvariti kroz datosti u ovom životu.

Dalju listu možete i sami nastaviti…