Gde još ima da se veteran takmiči sa seniorima i da pri tom pobeĂ°uje deceniju mlaĂ°e i desetine kilograma teže takmičare? Ima, kod Subotičanina Roberta Rokaija (44), državnog prvaka u dizanju tegova za veterane, ali i seniore u kategoriji do 90 kilograma. Osim toga, drži rekord u čučnju, benč presu i mrtvom vučenju za veterane i ne namerava da se zaustavi...






Kod Roberta se sklonost ka sportu vrlo rano uočavala jer se bavio raznim disciplinama, pa je bilo logično da se pred kraj osnovne škole posveti klasičnom dizanju tegova.

– Kada sam počinjao, bio sam jako mršav. Osim toga, imam žensku konstituciju i tanke zglobove, pa mi je bilo prilično teško da ojačam. Puno puta sam povreĂ°ivao tetive i zglobove. Pošto nije bilo nikog da mi objasni na šta da obratim pažnju, shvatio sam da tehnički treba da budem bolji od ostalih i da to snage koliko imam maksimalno iskoristim. Tako sam rezultatima dokazao da su u dizanju tegova važniji rad i znanje od snage. Jako sam brzo napredovao i počeo da se takmičim i protiv ljudi koji su fizički bili jači – počinje svoju priču Rokai.



Devedesete

U isto vreme je počeo da zaraĂ°uje pare na buvljaku, otvorio je svoj salon, snalazio se… MeĂ°utim, bližio se rat i 1990. godine, da ne bi kao MaĂ°ar po nacionalnosti, morao da bira, odlučuje da ode u Beč.

– Našao sam mesto pod mostom u Beču i tako sam živeo od oktobra do decembra. Spavao sam sa klošarima, a pošto sam se bavio alpinizmom i padobranstvom kao mlaĂ°i, imao sam vreću za spavanje. Nije mi smetala zima, jer sam na planinama noćio i na minus 18 stepeni. Radio sam jedini posao koji sam mogao da naĂ°em – plevljenje u staklenicima. Tamo je stalno bilo 35, 40 stepeni i konstantna vlaga – uz stidljivi osmeh priča Rokaj.

U meĂ°uvremenu se setio šta zna da radi najbolje (a to su tegovi), i počeo je da trenira u jednoj jeftinoj teretani. Ona mu je, dodaje, dobro došla da se istušira posle treninga. Posle dva, tri treninga već su dolazili s olovkom da im piše programe za treninge, što je, naravno, iskoristio.

– U Austriji je mnogo bitno koga poznaješ. Kod mene je trenirao načelnik policije za koga dugo nisam znao čime se bavi. U tom neznanju sam mu poverio da nemam ni papire, ni ništa, ali čovek je hteo da mi pomogne. Zašto? Zato što sam ja njemu pomogao u onome u čemu niko nije hteo da mu pomogne. Zato verujem da se dobro dobrim vraća! Za sve to vreme je učio nemački, svaki dan po dve, tri reči, kako se koriste i menjaju. Iskoristio je to što se razume u drvenariju i stolariju i počeo da radi na rušenju visokih peći u firmi u kojoj su ga prvo odbili zbog nepoznavanja nemačkog jezika.

Nešto kasnije, nemačko-austrijski koncern ga odvodi u Nemačku. U Nemačkoj je živeo u Berlinu i Minhenu. Radio je kao trener u raznim klubovima, ali zbog svoje pozamašne konstitucije i kao obezbeĂ°enje. Posle šest godina se vratio...
 



Bodibilding


Po povratku iz inostranstva, svoj rad nastavlja s ekipom bodibildera s kojima ostvaruje značajne rezultate. Za nešto više od godinu dana, sa svojim vežbačima osvojio je nekoliko prvih i drugih mesta. Dosta svog znanja preneo je Ervinu Katoni koji je trenutno drugi najjači čovek na svetu. Ponosan je na svoje znanje i žao mu je što je sve manje onih koje sport zanima.

– Ljudi koji se bave ovim sportom mogu u bilo kom sportu izuzetno brzo da napreduju. Radio sam sa teniserima od kojih je troje otišlo u Ameriku.

Od njegovih ličnih nagrada najdraže su mu ove koje je kao stariji „pokupio“. Ipak, ne propušta da spomene da je 2000. bio državni prvak sa ekipom dizača tegova „Spartaka“ u klasičnom dizanju tegova. Tad je imao 34 godine i to mu je, smatra, bio poslednji voz da uradi nešto takvo. Na treningu podigne po 10 do 22 tona, a trenira tri, četiri puta nedeljno. Malo li je, za 30 godina... Kroz ruke ovog snažnog čoveka prevaljeno je preko 60.000 tona.

– Tegovima mislim da se bavim dokle god budem mogao da mrdam. Takmičarski bih voleo do 50. godine, što ne bi trebalo da bude problem jer ima mnogo ljudi koji se takmiče i do 70. Ako ne, sa 50 ću bar da prestanem da se takmičim sa seniorima i da pratim isključivo svoju starosnu kategoriju.

Po povratku iz inostranstva, sagradio je kuću od 400 kvadrata u Subotici. Većinu stolarije za kuću je sam uradio. U meĂ°uvremenu se oženio drugi put i dobio još jednu ćerku. Danas je Robert deda. Starija ćerka mu je podarila unuče, a mlaĂ°a je osvojila drugo mesto na Seniorskom državnom prvenstvu u benč presu. Ona izgleda nije ni mogla drugačije s obzirom na to da joj je i majka Karolina, sada bivša Robertova supruga, takoĂ°e državna rekorderka u benč presu.
  



autor:SlaĂ°ana Vasić
Foto: J. Vučetić
preuzeto sa: www.blic.com