I još da napomenem, kada kažem štetnost šećera, onda naravno da mislim na rafinisane, tj. u raznim oblicima obrađene šećere. Svi oni u prirodnom obliku, dakle koji se normalno nalaze, pre svega, u voću, oni su korisni za nas. I kao što je navedeno u nekim od prethodnih postova u okviru ove teme, teško je uneti putem voća toliku količinu šećera, kao što to može da se unese putem raznih sokova, koji sadrže dodati šećer. Zdravo je iscediti voće u sokovniku, ali ne i kupiti sok u prodavnici, koji uvek sadrži dodati šećer.

Postoji nekoliko načina na koje ljudi mogu da evoluiraju kako bi izbegli preterano uživanje. Na primer, geni koji izazivaju žudnju za šećerom mogli bi jednostavno nestati. Ili, ljudsko telo bi moglo da razvije mehanizam u kome konzumiranje previše šećera izaziva bolne ili neprijatne senzacije, slično kao što udisanje malo vode izaziva neprijatan osećaj gušenja koji vas tera na kašalj. Kakav god oblik da ima mehanizam, sigurno je da će budući ljudi evoluirati tako da više neće imati želju da preteruju sa šećerom.

Umesto toga, evolucija je jednostavno opis procesa kojim grupe sa određenim genetskim promenama, koje im omogućavaju da bolje prežive svoje specifično okruženje, imaju tendenciju da izazovu širenje ovih promena u narednim generacijama. Postoji mnogo faktora koji mogu uticati na sposobnost savremenog čoveka da preživi. Iz tog razloga, teško je predvideti u kom pravcu će ljudska evolucija krenuti u budućnosti. Uz to, pošto prekomerna konzumacija šećera može na kraju dovesti do prerane smrti, sigurno je da će prekomerna potrošnja šećera biti prirodno odabrana u narednim milenijumima. Ovo bi moglo dovesti do toga da ljudi urođeno više ne žele da preteruju sa slatkišima.

Sada, ovaj proces razmišljanja vas može navesti da se zapitate: „Ako je jedenje previše šećera nezdravo, zar evolucija ne bi trebalo da nas na kraju navede da instinktivno izbegavamo da jedemo previše šećera?“ Odgovor na ovo pitanje je komplikovan. Pre svega, zaista ste u pravu da ljudi još uvek evoluiraju. Međutim, genetska evolucija je veoma spor proces koji zahteva mnogo generacija. Ljudi proizvode slatkiše u izobilju tek nekoliko stotina godina, što možda još nije dovoljno dugo da bi bilo kakva evoluciona promena bila primetna. Drugo, evolucija nije ruka vodilja koja automatski tera organizme da žele da rade ono što je zdravo.

Ako želite da budete zdravi, ne bi trebalo potpuno zanemariti svoju evolucijsku žudnju za slatkom hranom. Umesto toga, usmerite ovu žudnju ka konzumaciji umerenih količina celog voća, a smanjite količinu slatkiša, voćnih sokova, gaziranih sokova i slatkih peciva.

Drugi problem je što šećer koji je ekstrahovan iz voća više nije vezan za vlakna, što ga čini stalnim izvorom šećera u krvi. Čak je i sveže ceđeni sok od pomorandže manje zdrav od cele pomorandže jer je šećer odvojen od vlakana.

Tehnologija nam je omogućila ne samo da uzgajamo voće u izobilju, već nam je omogućila i ekstrakciju i koncentrisanje šećera u plodovima. Ako je sirova pomorandža dobrog ukusa uglavnom zbog sadržaja šećera, onda bi zašećeren sok isceđen iz pomorandže trebao imati još bolji ukus. To jeste! Ako je šećer uglavnom ono što čini sok od pomorandže tako dobrim, onda bi prokuvavanjem vode iz soka trebalo da dobijete zašećeren komad gumenih bombona koji ima još bolji ukus. To jeste! Problem sa ovim procesom ekstrakcije i koncentracije je u tome što svaki korak na putu olakšava osobi da pojede previše šećera. Moguće je da na svom putu do gojaznosti konzumirate samo narandže kao poslasticu, ali za to je potrebno jesti desetine do stotine pomorandži dnevno. Nasuprot tome, mnogo je lakše pojesti nekoliko kesica narandžinih bombona svaki dan, ili popiti pakovanje gaziranog pića od narandže svakog dana, i na kraju postati gojazan. Na ovaj način, koncentrisanje šećera u slatke poslastice otežava da jedete onoliko koliko želite, a da pritom ostanete zdravi.

Urođena žudnja za slatkom hranom i dalje je bila prisutna kod ljudi, ali nedostatak takve hrane više nije bio problem za mnoge ljude, što je dovelo do prekomerne konzumacije. Ova situacija i danas važi u bogatim nacijama. Ukratko, napredak tehnologije je mnogima od nas olakšao da jedu mnogo više slatke hrane nego što su naša tela u stanju da podnesu. Žudnja i konzumacija šećera u količinama i oblicima sa kojima su se susreli naši drevni preci je prilično zdravo. Žudnja i konzumacija šećera u mnogo većim količinama i u ekstrahovanim oblicima je ono što je nezdravo.

Sada premotajte milione godina unapred do našeg modernog doba. Uz poboljšanu poljoprivrednu tehnologiju, bogate zemlje su postale u mogućnosti da jeftino i u izobilju uzgajaju voće. Umesto da budu retke količine kalorija koje bi mogle da povećaju preživljavanje, voće je postalo osnovna hrana koja se može konzumirati bilo kada.

Jednostavno rečeno, rani primati su evoluirali da žude za voćem upravo zato što su ove namirnice zdrave u malim količinama, koje su im bile dostupne. Pošto je teže uzeti voće sa visokog drveća, nego samo pojesti travu ili lišće okolo, bila je potrebna intenzivna, urođena žudnja za šećerom da bi rane primate naterala na ovu hranu.

Pošto su plodovi bili relativno retki, primati koji su ih jeli najviše su bili u najboljoj poziciji da pobede u bitki evolucije. Iz tog razloga, genetske mutacije koje su dovele do toga da neki od naših drevnih predaka žude za slatkom hranom i da mogu da pretvore šećer u telesnu mast za buduću upotrebu, na kraju su dovele do njihovog procvata.

Šećer je zapravo zdrav, kada se konzumira u umerenim količinama i u svom prirodnom obliku. Glavni prirodni izvor šećera je voće. U praistorijskim vremenima povrće je bilo najzastupljenija hrana, a voće je bilo retko. Međutim, povrće nosi malo energije u poređenju sa voćem. Zbog toga su primati koji su konzumirali najviše kalorija bili oni koji su najbolje mogli da spreče gladovanje i prenesu svoje gene.

Evo još jedne studije vezane za naše pretke i o tome šta je bilo u praistoriji, a šta se dalje dešavalo sa razvojem industrije.

Ne samo da šećeri negativno utiču na fizičko zdravlje, već i na mentalno zdravlje.

Ono što je takođe važno je i da nijedna namirnica, koja je bila okarakterisana kao bela smrt (belo brašno, svinjska mast, so) ne izaziva zavisnost, osim šećera. To je još jedan dodatni problem kod ove namirnice.