Pravi trening nije onaj koji se stalno menja, već onaj koji se pametno razvija zajedno sa vežbačem.

Ovo si odlično rekao, Miki. Samo pratiti napredak i biti dosledan.

Hvala ti puno dr.Nikola! Bez toga smatram da nema napredka.

Pravi trening nije onaj koji se stalno menja, već onaj koji se pametno razvija zajedno sa vežbačem.

Dobra poruka i lepo je sažeta: razvijati program pametno zajedno sa vežbačem, a ne po modi.

Samo nazalost malo vidim toga u praksi.Ne kazem da nema,ali ne toliko koliko bi trebalo....

Pitanje za sve vas: po čemu vi prepoznajete da je vreme za promenu? Da li vas prvo “zovne” telo (bol, umor) ili stagnacija u rezultatima?

Dok sam se takmicio onda stagnacija u rezultatima,a sada umor.

Znaci pretreniranosti, a ne “lošeg programa”: dugotrajan umor, pad snage i izdržljivosti, loš san, ubrzan puls u mirovanju, razdražljivost i češće prehlade. Tada često ne treba novi program, nego odmor, rasterećenje (deload) i više sna i hrane. Rasterećenje se često planira na svakih 4 do 8 nedelja.

Pod losem programu sam mislio na program koji nije prigodan za nekog pocetnika da radi program nekog ko vec duze vreme ide u teretanu itd....
Za pretreniranost se slazem.Recimo ja dok sam se takmicio nisam imao odmor,vise sam voleo deload,znaci trening ali sa manjim tezinama.

Odličan i iybalansiran tekst. Slažem se da istina leži između “šokiraj mišiće” i “ništa ne menjaj”.

Zlatna sredina.Ja ne bih menjao nesto sto funkcionise,samo zato stoje vreme za promenu.A isto tako bih odmah menjao nesto sto ne daje rezultate.

Tako i treba, da bi se razvio optimalan program treninga.

Evo nekoliko stvari iz medicinske perspektive:
Telo ne treba “šokirati”. Napredak dolazi iz progresivnog opterećenja (više kilaže, ponavljanja ili bolja tehnika), a ne iz stalnog menjanja vežbi. Česte promene, naročito kod početnika, usporavaju učenje pokreta i povećavaju rizik od povreda.

Kada ipak ima smisla promeniti program:
kad napredak potpuno stane uprkos dobrom snu, ishrani i oporavku,
kad se pojavi bol ili nelagodnost u istim zglobovima ili tetivama (to je tipičan znak preopterećenja, a ne motivacije),
kad se promene ciljevi ili okolnosti (povreda, trudnoća, bolest, manje vremena),
kad pad motivacije utiče na doslednost.

"Sokiranje" ne znaci uvek razne vezbe,sokiranje znaci i to da ako sam prosli trening kod grudi poceo sa benc presom sa sipkom na ravnoj klupi onda cu sada na kosoj klupi ili cu isto na ravnoj klupi ali ne sa sipkom nego sa bucicama,na to sam mislio. Jer kad jedan trening odradis isto 2 puta za redom treci put se vec telo adaptira....zato ja menjam redosled,tempo,sipku za bucice ili obrnuto ili menjam spravu....

Pitanje za sve vas: po čemu vi prepoznajete da je vreme za promenu? Da li vas prvo “zovne” telo (bol, umor) ili stagnacija u rezultatima?

Odsustvo napredovanja, u mom slučaju.

Odličan i iybalansiran tekst. Slažem se da istina leži između “šokiraj mišiće” i “ništa ne menjaj”.

Zlatna sredina.Ja ne bih menjao nesto sto funkcionise,samo zato stoje vreme za promenu.A isto tako bih odmah menjao nesto sto ne daje rezultate.

Mnogi upadnu u zamku stalnih promena jer misle da im je potreban šok za mišiće, a zapravo im samo fali kontinuitet da bi videli napredak. Razvoj programa bi trebalo da prati kapacitet vežbača a ne samo želju za novitetima.

To se često dešava, jer danas ljudi žele sve odmah. A potrebno je vreme da bi se video napredak.

Pravi trening nije onaj koji se stalno menja, već onaj koji se pametno razvija zajedno sa vežbačem.

Ovo si odlično rekao, Miki. Samo pratiti napredak i biti dosledan.

Pravi trening nije onaj koji se stalno menja, već onaj koji se pametno razvija zajedno sa vežbačem.

Dobra poruka i lepo je sažeta: razvijati program pametno zajedno sa vežbačem, a ne po modi.

Mnogi upadnu u zamku stalnih promena jer misle da im je potreban šok za mišiće, a zapravo im samo fali kontinuitet da bi videli napredak. Razvoj programa bi trebalo da prati kapacitet vežbača a ne samo želju za novitetima.

Slažem se, Aleksandra. Telu često nedostaje kontinuitet, a ne “šok”. Kao trener sigurno vidiš i koliko je važno da se program prilagodi kapacitetu vežbača, ne samo njegovoj želji. Da li ti ima nekih konkretnih znakova koje primetiš kod klijenata pa shvatiš da je vreme za promenu?

Pitanje za sve vas: po čemu vi prepoznajete da je vreme za promenu? Da li vas prvo “zovne” telo (bol, umor) ili stagnacija u rezultatima?

Znaci pretreniranosti, a ne “lošeg programa”: dugotrajan umor, pad snage i izdržljivosti, loš san, ubrzan puls u mirovanju, razdražljivost i češće prehlade. Tada često ne treba novi program, nego odmor, rasterećenje (deload) i više sna i hrane. Rasterećenje se često planira na svakih 4 do 8 nedelja.

Evo nekoliko stvari iz medicinske perspektive:
Telo ne treba “šokirati”. Napredak dolazi iz progresivnog opterećenja (više kilaže, ponavljanja ili bolja tehnika), a ne iz stalnog menjanja vežbi. Česte promene, naročito kod početnika, usporavaju učenje pokreta i povećavaju rizik od povreda.

Kada ipak ima smisla promeniti program:
kad napredak potpuno stane uprkos dobrom snu, ishrani i oporavku,
kad se pojavi bol ili nelagodnost u istim zglobovima ili tetivama (to je tipičan znak preopterećenja, a ne motivacije),
kad se promene ciljevi ili okolnosti (povreda, trudnoća, bolest, manje vremena),
kad pad motivacije utiče na doslednost.