Poremećaj u ishrani nastaje najčešće kao posledica držanja restriktivnih dijeta, kod osoba koje su psihički i emocionalno osetljive. Poremećajishrane je veoma širok pojam koji obuhvata stanje od kompulzivnog prejedanja do anoreksije. Poremećaji ishrane uglavnom se javljaju u mlađoj životnoj dobi i adolescenciji. Karakterističan je:

*poremećen odnos prema hrani
*negativna slika o sopstvenom telu
*kao i narušeno samopoštovanje.

Srecom to nisam imao,samo ma koliki sam bio uvek sam sebe video kao nedovoljno velikog,ali to je vec druga tema.
Odlicna tema!

Imaju osobe sada cesto i taj poremecaj. To je bigoreksija.

Znam,ima i dobar film o tome.

Da li postoji preventiva?
Kada je u pitanju emocionalno prejedanje pomoć pre svega dolazi u vidu terapije kojoj se podvrgavate tek nakon što ste ustanovili da poremećaj postoji, jer sam način da sprečite da se javi ne postoji. Ako mislite da neko u vašoj okolini pati od ovog poremećaja, treba da motivišete tu osobu da potraži pomoć, a za slučaj da imate dete i da naslućujete da pati od prejedanja, evo nekoliko saveta kako da se postavite.

Potrudite se da mu usadite sliku o tome kako zdravo ljudsko telo treba da izgleda, bez obzira na veličinu ili građu.
Raspravite sve moguće rizike sa pedijatrom vašeg deteta, jer oni lako mogu da “ulove” neke rane indikatore poremećaja u ishrani, i samim tim da spreče njihovo dalje produbljivanje.

Kljucan je period adolescencije.

Najvazniji period!!!

Kada je znak da treba da posetite lekara?
Lek za prejedanje postoji pre svega u vidu terapije, a ako ustanovite da imate neki od gore navedenih simptoma, poželjno bi bilo da se što pre javite lekaru. Problemi sa prejedanjem mogu da traju jako kratko i brzo da prestanu, ili da počnu da se navraćaju i samim tim da potraju godinama, naročito ako se ne tretiraju.

Prvo što bi trebalo da uradite jeste da porazgovarate sa svojim lekarom o problemu, ili osećanjima koja proživljavate, ali ako niste spremni da se poverite lekaru, onda bi trebalo da razogovarate sa nekom vama bliskom osobom. Ta osoba može da bude prijatelj, partner, učitelj ili sveštenik ako vam tako odgovara, ali poenta je da vas ta osoba navede na pravi put, odnosno da vas motiviše da se podvrgnete tretmanu.

Kada je u pitanju kompulzivno prejedanje samopomoć je isto jako bitna, pored lekarske intervencije, jer ćete jedino tako steći neophodnu disciplinu da ovo izgurate do kraja. Takođe, osobe koje imaju ovaj poremećaj mogu postati eksperti u skrivanju ovakvog ponašanja, što samim tim otežava i njihovim bližnjima da utvrde da problem uopšte postoji. U tom sučaju, treba da pristanete na otvoren razgovor, i dopustite da vam se pomogne.

Vazno je i da osobe iz blize okoline prepoznaju simptome,da bi mogle da bi se sto pre pocelo sa lecenjem te osobe.

Dzaba kada ta osoba koja je obolela ne da da joj/mu se pomogne.

Najčešći poremećaji ishrane su anoreksija nervoza i bulimija nervoza.
Istraživaja ukazuju da se broj obolelih povećava iz godine u godinu.

Verovatno i drustvene mreze ovde imaju veliki uticaj na povecanje broja obolelih.

100% imaju veze!

Zajedničko za poremećaje iz ove grupe je patološki strah od debljine i poremećena telesna shema – ove osobe doživljavaju sebe kao „debele“ i kada su realno neuhranjene, sa brojnim pridruženim poremećajima: raspoloženja, percepcije, odgovora na fizičke i emocionalne signale i obrazaca ponašanja vezanih za ishranu.

Veliki je problem kada neko ima pogresnu percepciju svog izgleda.

O daaaa.To je kad bilderi vide samog sebe manjeg nego sto inace jesu ili neko vidi sebe debelog iako je mrsav....

Mislim da su uzročnici najčešće hormonske ili psihološke prirode, kao i nauceno pogrešno ponašanje vezano za ishranu. Dijete su veliki faktor rizika za svaki poremećaj ishrane.

Poremećaj u ishrani nastaje najčešće kao posledica držanja restriktivnih dijeta, kod osoba koje su psihički i emocionalno osetljive. Poremećajishrane je veoma širok pojam koji obuhvata stanje od kompulzivnog prejedanja do anoreksije. Poremećaji ishrane uglavnom se javljaju u mlađoj životnoj dobi i adolescenciji. Karakterističan je:

*poremećen odnos prema hrani
*negativna slika o sopstvenom telu
*kao i narušeno samopoštovanje.

Srecom to nisam imao,samo ma koliki sam bio uvek sam sebe video kao nedovoljno velikog,ali to je vec druga tema.
Odlicna tema!

Imaju osobe sada cesto i taj poremecaj. To je bigoreksija.

To je isto zaseban sindrom koji je veoma čest.

Kada je znak da treba da posetite lekara?
Lek za prejedanje postoji pre svega u vidu terapije, a ako ustanovite da imate neki od gore navedenih simptoma, poželjno bi bilo da se što pre javite lekaru. Problemi sa prejedanjem mogu da traju jako kratko i brzo da prestanu, ili da počnu da se navraćaju i samim tim da potraju godinama, naročito ako se ne tretiraju.

Prvo što bi trebalo da uradite jeste da porazgovarate sa svojim lekarom o problemu, ili osećanjima koja proživljavate, ali ako niste spremni da se poverite lekaru, onda bi trebalo da razogovarate sa nekom vama bliskom osobom. Ta osoba može da bude prijatelj, partner, učitelj ili sveštenik ako vam tako odgovara, ali poenta je da vas ta osoba navede na pravi put, odnosno da vas motiviše da se podvrgnete tretmanu.

Kada je u pitanju kompulzivno prejedanje samopomoć je isto jako bitna, pored lekarske intervencije, jer ćete jedino tako steći neophodnu disciplinu da ovo izgurate do kraja. Takođe, osobe koje imaju ovaj poremećaj mogu postati eksperti u skrivanju ovakvog ponašanja, što samim tim otežava i njihovim bližnjima da utvrde da problem uopšte postoji. U tom sučaju, treba da pristanete na otvoren razgovor, i dopustite da vam se pomogne.

Vazno je i da osobe iz blize okoline prepoznaju simptome,da bi mogle da bi se sto pre pocelo sa lecenjem te osobe.

Naravno. Ali treba i roditelji npr. da znaju na koji nacin da pridju problemu.

To jeste. Ali je najbolje odmah konsultacija psihologa i psihijatra.

Najčešći poremećaji ishrane su anoreksija nervoza i bulimija nervoza.
Istraživaja ukazuju da se broj obolelih povećava iz godine u godinu.

Verovatno i drustvene mreze ovde imaju veliki uticaj na povecanje broja obolelih.

Kao i za sve ostalo!

Imaju i svoje prednosti,kao i mane. Kao i vecina stvari u zivotu.

Zajedničko za poremećaje iz ove grupe je patološki strah od debljine i poremećena telesna shema – ove osobe doživljavaju sebe kao „debele“ i kada su realno neuhranjene, sa brojnim pridruženim poremećajima: raspoloženja, percepcije, odgovora na fizičke i emocionalne signale i obrazaca ponašanja vezanih za ishranu.

Veliki je problem kada neko ima pogresnu percepciju svog izgleda.

Da, ali i upadnes u zacarani krug. Moja drugarica je kao mladja htela da smrsa i jeste. Ali ona sebi u ogledalu nije izgledala drugacije, pa je smanjivala obroke sve vise i vise i na kraju je bila na ivici anoreksije.

Moze se lako javiti poremecaj. To je definitivno.

Prejedanje – simptomi
Može se desiti da vi niste gojazni, već da ste potpuno normalne težine, a da ipak imate ovaj poremećaj. Šta onda? Postoje određeni simptomi koji se prvenstveno manifestuju u ponašanju i ispoljavanju određenih emocija (zbog čega se ovaj poremećaj često naziva i “emocionalno prejedanje”). Na primer:

Periodična konzumcija nenormalno velikih količina hrane, na primer na svaka dva sata
Osećaj da nemate kontrolu nad glađu
Jedete čak i kad ste siti ili niste gladni uopšte
Brzo konzumiranje hrane prilikom napada prejedanja
Konzumacija hrane do granice pucanja, kad više niste u stanju ništa da okusite
Potreba da jedete sami ili da se skrivate od drugih
Osećaj depresije, gađenja, sramote, krivice ili uznemirenosti zbog hrane
Često držanje dijete, bez ikakvih rezultata
Za razliku od osoba koje imaju bulimiju, nakon što ste se “prejeli”, vi se ne rešavate ekstra kalorija povraćanjem, uzimanjem laksativa ili preteranim vežbanjem, već ćete pokušati da držite dijetu ili da jedete normalne obroke, što opet, paradoksalno, može dovesti do još veće potrebe za prejedanjem.

Kada je u pitanju prejedanje hranom, upravo jedan od pokazatelja ozbiljnosti ovog poremećaja se određuje prema tome koliko puta nedeljno imate ovakve epizode.

U danasnje vreme se povecava broj osoba sa ovim poremecajem.

Zvuci mi psiholoski, kao ispunjavanje neke praznine ili kaznjavanje sebe.

Svakako da su razliciti moguci uzroci.

Kada je znak da treba da posetite lekara?
Lek za prejedanje postoji pre svega u vidu terapije, a ako ustanovite da imate neki od gore navedenih simptoma, poželjno bi bilo da se što pre javite lekaru. Problemi sa prejedanjem mogu da traju jako kratko i brzo da prestanu, ili da počnu da se navraćaju i samim tim da potraju godinama, naročito ako se ne tretiraju.

Prvo što bi trebalo da uradite jeste da porazgovarate sa svojim lekarom o problemu, ili osećanjima koja proživljavate, ali ako niste spremni da se poverite lekaru, onda bi trebalo da razogovarate sa nekom vama bliskom osobom. Ta osoba može da bude prijatelj, partner, učitelj ili sveštenik ako vam tako odgovara, ali poenta je da vas ta osoba navede na pravi put, odnosno da vas motiviše da se podvrgnete tretmanu.

Kada je u pitanju kompulzivno prejedanje samopomoć je isto jako bitna, pored lekarske intervencije, jer ćete jedino tako steći neophodnu disciplinu da ovo izgurate do kraja. Takođe, osobe koje imaju ovaj poremećaj mogu postati eksperti u skrivanju ovakvog ponašanja, što samim tim otežava i njihovim bližnjima da utvrde da problem uopšte postoji. U tom sučaju, treba da pristanete na otvoren razgovor, i dopustite da vam se pomogne.

Vazno je i da osobe iz blize okoline prepoznaju simptome,da bi mogle da bi se sto pre pocelo sa lecenjem te osobe.

Naravno. Ali treba i roditelji npr. da znaju na koji nacin da pridju problemu.

Najčešći poremećaji ishrane su anoreksija nervoza i bulimija nervoza.
Istraživaja ukazuju da se broj obolelih povećava iz godine u godinu.

Verovatno i drustvene mreze ovde imaju veliki uticaj na povecanje broja obolelih.

Kao i za sve ostalo!

Zajedničko za poremećaje iz ove grupe je patološki strah od debljine i poremećena telesna shema – ove osobe doživljavaju sebe kao „debele“ i kada su realno neuhranjene, sa brojnim pridruženim poremećajima: raspoloženja, percepcije, odgovora na fizičke i emocionalne signale i obrazaca ponašanja vezanih za ishranu.

Veliki je problem kada neko ima pogresnu percepciju svog izgleda.

Da, ali i upadnes u zacarani krug. Moja drugarica je kao mladja htela da smrsa i jeste. Ali ona sebi u ogledalu nije izgledala drugacije, pa je smanjivala obroke sve vise i vise i na kraju je bila na ivici anoreksije.

Prejedanje – simptomi
Može se desiti da vi niste gojazni, već da ste potpuno normalne težine, a da ipak imate ovaj poremećaj. Šta onda? Postoje određeni simptomi koji se prvenstveno manifestuju u ponašanju i ispoljavanju određenih emocija (zbog čega se ovaj poremećaj često naziva i “emocionalno prejedanje”). Na primer:

Periodična konzumcija nenormalno velikih količina hrane, na primer na svaka dva sata
Osećaj da nemate kontrolu nad glađu
Jedete čak i kad ste siti ili niste gladni uopšte
Brzo konzumiranje hrane prilikom napada prejedanja
Konzumacija hrane do granice pucanja, kad više niste u stanju ništa da okusite
Potreba da jedete sami ili da se skrivate od drugih
Osećaj depresije, gađenja, sramote, krivice ili uznemirenosti zbog hrane
Često držanje dijete, bez ikakvih rezultata
Za razliku od osoba koje imaju bulimiju, nakon što ste se “prejeli”, vi se ne rešavate ekstra kalorija povraćanjem, uzimanjem laksativa ili preteranim vežbanjem, već ćete pokušati da držite dijetu ili da jedete normalne obroke, što opet, paradoksalno, može dovesti do još veće potrebe za prejedanjem.

Kada je u pitanju prejedanje hranom, upravo jedan od pokazatelja ozbiljnosti ovog poremećaja se određuje prema tome koliko puta nedeljno imate ovakve epizode.

U danasnje vreme se povecava broj osoba sa ovim poremecajem.

Zvuci mi psiholoski, kao ispunjavanje neke praznine ili kaznjavanje sebe.