Tvoj otac je bio biolog, znao je procese, ali zavisnost je bolest koja briše znanje i inteligenciju.Miki, tvoje replike su dale dušu i težinu Nikolinim tekstovima. Ako bar jedan čovek koji sada kriomice pije sam u kući, ili bar jedna porodica koja se bori sa odbijanjem lečenja pročita tvoje reči i shvati da se ponos mora skloniti pred lekarom pre nego što nastupi delirijum – tvoja otvorenost je spasila nečiji život.

Nadam se,jer ne zelim nikome da prode kroz ovo sto smo mi prolazili!!!
A tebi dr.Anita ne mogu recima opisati koliko sam ti beskrajno zahvalan na ovim recima,jer znam da ne kazes samo zato da bi me tesio,nego to kazes iskreno i iz iskustva i znanja koje imas kao lekar!!!!

Ponovo nema na čemu i hvala tebi.
Nadam se zaista da će ove tvoje rečenice mnoge ljude pokrenuti na promenu.

Nemoć porodice i nefunkcionalnost kućnog lečenja: Napisao si da ste svi pokušavali da pomognete, ali da je on pio sam kod kuće i odbijao vas. Molim te, zapamti – porodica ne može da izleči teškog zavisnika. Kada alkohol preuzme receptore u mozgu, porodica prestaje da bude autoritet, a postaje "smetnja" zavisničkom umu. Vi ste uradili sve što je bilo u ljudskoj moći, ali protiv hemijske zavisnosti se ne može boriti samo rečima ljubavi.

Za ovo kao i za sve ostalo puno ti hvala!!!
Ovo mi je bilo najveci problem,da prihvatim da mu ne mozemo pomoci....da nas je odbijao....

Nema na čemu, tu smo da pomognemo jedni drugima za sve što možemo, naročito iz sfere zdravog života i sporta.

Iluzija samomedikacije i negacije: Kada spominješ da je sve počelo sa "zaslužio sam piće posle stresnog dana" i da alkoholisti nikada neće priznati problem, to je klasičan psihološki mehanizam odbrane. Alkohol menja biohemiju frontalnog korteksa – dela mozga zaduženog za kritičko mišljenje i donošenje odluka. Pacijent bukvalno gubi sposobnost realnog sagledavanja sopstvenog stanja. To nije svesni bezobrazluk, to je simptom bolesti.

Bilo je momenata kada je bio trezan,onda se moglo sa njim pricati i onda je shvatao sve sto smo mu rekli i obecao da nece vise,medutim cim je popio postao je druga osoba....

To je klasična klinička slika uznapredovale zavisnosti. U treznim fazama, kada proradi racionalni deo mozga, on je zaista mislio to što obećava. Međutim, sa prvom unetom kapljicom alkohola, svest i neurohemija se potpuno menjaju.Alkohol blokira prefrontalni korteks i oslobađa primitivne nagone, pa osoba bukvalno gubi kontrolu nad svojim ponašanjem i obećanjima. Zato kažemo da alkoholizam menja ličnost – to više nije bio tvoj otac koji donosi odluke, već hemijska prinuda kojoj njegov mozak u tom trenutku nije mogao da se odupre.

Kao lekar, želim da se osvrnem na tvoje poruke i medicinski pojasnim zašto su protokoli nekada nemoćni, sa ciljem da ti i tvoja porodica konačno skinete teret krivice sa svojih leđa:
Stigma intelekta i male sredine (Zamka ponosa): Napisao si da tvoj otac kao profesor u malom gradu "nije smeo dozvoliti" sebi odlazak u Anonimne Alkoholičare. To je rak-rana našeg društva. Visokoobrazovani ljudi, prosvetari i ugledni građani najduže kriju problem. Strah od osude okoline, gubitka statusa i lažnog stida je toliko jak da svesno biraju izolaciju. Društvena stigma je ovde jednako smrtonosna kao i sam alkohol.

Sada  mi je vec jasno,ali duuuugo sam imao osecaj krivice i osecaj nemoci.Osecaj nemoci je najtezi osecaj....

Osećaj nemoći jeste najteži i najrazorniji ljudski osećaj, posebno kada gledaš nekoga koga voliš, a ruke su ti vezane. Međutim moraš stalno da ponavljaš sebi da to nije bila tvoja krivica. Drago mi je što ti je sada to jasnije i što taj teški teret polako spada sa tvoje duše.

Miki, pre svega ti upućujem najdublje ljudsko i kolegijalno saučešće. Hvala ti na neverovatnoj hrabrosti da kroz bolnu istoriju svog oca, profesora biologije, ogoliš istinu – onu koja se dešava iza zatvorenih vrata i koju mi u udžbenicima često svedemo na suve medicinske termine.

Hvala ti puno!!!
Nije lako,priznajem,ali kad pricam ili pisem o tome posle mi bude lakse....

Potpuno te razumem, Miki. Sasvim je prirodno i logično da osetiš olakšanje kada to pretočiš u reči – deljenje teškog tereta sa drugima je tvoj ventil i važan korak u procesu isceljenja.

Tvoj otac je bio biolog, znao je procese, ali zavisnost je bolest koja briše znanje i inteligenciju.Miki, tvoje replike su dale dušu i težinu Nikolinim tekstovima. Ako bar jedan čovek koji sada kriomice pije sam u kući, ili bar jedna porodica koja se bori sa odbijanjem lečenja pročita tvoje reči i shvati da se ponos mora skloniti pred lekarom pre nego što nastupi delirijum – tvoja otvorenost je spasila nečiji život.

Nadam se,jer ne zelim nikome da prode kroz ovo sto smo mi prolazili!!!
A tebi dr.Anita ne mogu recima opisati koliko sam ti beskrajno zahvalan na ovim recima,jer znam da ne kazes samo zato da bi me tesio,nego to kazes iskreno i iz iskustva i znanja koje imas kao lekar!!!!

Nemoć porodice i nefunkcionalnost kućnog lečenja: Napisao si da ste svi pokušavali da pomognete, ali da je on pio sam kod kuće i odbijao vas. Molim te, zapamti – porodica ne može da izleči teškog zavisnika. Kada alkohol preuzme receptore u mozgu, porodica prestaje da bude autoritet, a postaje "smetnja" zavisničkom umu. Vi ste uradili sve što je bilo u ljudskoj moći, ali protiv hemijske zavisnosti se ne može boriti samo rečima ljubavi.

Za ovo kao i za sve ostalo puno ti hvala!!!
Ovo mi je bilo najveci problem,da prihvatim da mu ne mozemo pomoci....da nas je odbijao....

Iluzija samomedikacije i negacije: Kada spominješ da je sve počelo sa "zaslužio sam piće posle stresnog dana" i da alkoholisti nikada neće priznati problem, to je klasičan psihološki mehanizam odbrane. Alkohol menja biohemiju frontalnog korteksa – dela mozga zaduženog za kritičko mišljenje i donošenje odluka. Pacijent bukvalno gubi sposobnost realnog sagledavanja sopstvenog stanja. To nije svesni bezobrazluk, to je simptom bolesti.

Bilo je momenata kada je bio trezan,onda se moglo sa njim pricati i onda je shvatao sve sto smo mu rekli i obecao da nece vise,medutim cim je popio postao je druga osoba....

Kao lekar, želim da se osvrnem na tvoje poruke i medicinski pojasnim zašto su protokoli nekada nemoćni, sa ciljem da ti i tvoja porodica konačno skinete teret krivice sa svojih leđa:
Stigma intelekta i male sredine (Zamka ponosa): Napisao si da tvoj otac kao profesor u malom gradu "nije smeo dozvoliti" sebi odlazak u Anonimne Alkoholičare. To je rak-rana našeg društva. Visokoobrazovani ljudi, prosvetari i ugledni građani najduže kriju problem. Strah od osude okoline, gubitka statusa i lažnog stida je toliko jak da svesno biraju izolaciju. Društvena stigma je ovde jednako smrtonosna kao i sam alkohol.

Sada  mi je vec jasno,ali duuuugo sam imao osecaj krivice i osecaj nemoci.Osecaj nemoci je najtezi osecaj....

Miki, pre svega ti upućujem najdublje ljudsko i kolegijalno saučešće. Hvala ti na neverovatnoj hrabrosti da kroz bolnu istoriju svog oca, profesora biologije, ogoliš istinu – onu koja se dešava iza zatvorenih vrata i koju mi u udžbenicima često svedemo na suve medicinske termine.

Hvala ti puno!!!
Nije lako,priznajem,ali kad pricam ili pisem o tome posle mi bude lakse....

Tvoj otac je bio biolog, znao je procese, ali zavisnost je bolest koja briše znanje i inteligenciju.Miki, tvoje replike su dale dušu i težinu Nikolinim tekstovima. Ako bar jedan čovek koji sada kriomice pije sam u kući, ili bar jedna porodica koja se bori sa odbijanjem lečenja pročita tvoje reči i shvati da se ponos mora skloniti pred lekarom pre nego što nastupi delirijum – tvoja otvorenost je spasila nečiji život.

Stravična potvrda opasnosti "lečenja na suvo": Podatak da je tvoj otac naglo prestao, pao u komu i preminuo posle tri nedelje je naučna, medicinska potvrda onoga što mi lekari neprestano ponavljamo. Nagli prekid pijenja kod teških zavisnika može biti fatalan. Mozak doživljava hiper-ekscitaciju (šok usled naglog nedostatka inhibitornih efekata alkohola), što vodi u epileptične napade, otkazivanje organa, delirijum i komu. Detoksikacija se mora sprovoditi isključivo u bolnici uz snažnu farmakoterapiju.

Nemoć porodice i nefunkcionalnost kućnog lečenja: Napisao si da ste svi pokušavali da pomognete, ali da je on pio sam kod kuće i odbijao vas. Molim te, zapamti – porodica ne može da izleči teškog zavisnika. Kada alkohol preuzme receptore u mozgu, porodica prestaje da bude autoritet, a postaje "smetnja" zavisničkom umu. Vi ste uradili sve što je bilo u ljudskoj moći, ali protiv hemijske zavisnosti se ne može boriti samo rečima ljubavi.

Iluzija samomedikacije i negacije: Kada spominješ da je sve počelo sa "zaslužio sam piće posle stresnog dana" i da alkoholisti nikada neće priznati problem, to je klasičan psihološki mehanizam odbrane. Alkohol menja biohemiju frontalnog korteksa – dela mozga zaduženog za kritičko mišljenje i donošenje odluka. Pacijent bukvalno gubi sposobnost realnog sagledavanja sopstvenog stanja. To nije svesni bezobrazluk, to je simptom bolesti.

Kao lekar, želim da se osvrnem na tvoje poruke i medicinski pojasnim zašto su protokoli nekada nemoćni, sa ciljem da ti i tvoja porodica konačno skinete teret krivice sa svojih leđa:
Stigma intelekta i male sredine (Zamka ponosa): Napisao si da tvoj otac kao profesor u malom gradu "nije smeo dozvoliti" sebi odlazak u Anonimne Alkoholičare. To je rak-rana našeg društva. Visokoobrazovani ljudi, prosvetari i ugledni građani najduže kriju problem. Strah od osude okoline, gubitka statusa i lažnog stida je toliko jak da svesno biraju izolaciju. Društvena stigma je ovde jednako smrtonosna kao i sam alkohol.