Pravi trening nije onaj koji se stalno menja, već onaj koji se pametno razvija zajedno sa vežbačem.

Dobra poruka i lepo je sažeta: razvijati program pametno zajedno sa vežbačem, a ne po modi.

Samo nazalost malo vidim toga u praksi.Ne kazem da nema,ali ne toliko koliko bi trebalo....

Slažem se. Mnogi programi se kopiraju sa interneta ili od drugih vežbača, bez prilagođavanja uzrastu, iskustvu i obavezama.

I sto si ti rekla neki dan o volji i stanju coveka ,da li je imao naporan,los dan itd....

Pitanje za sve vas: po čemu vi prepoznajete da je vreme za promenu? Da li vas prvo “zovne” telo (bol, umor) ili stagnacija u rezultatima?

Dok sam se takmicio onda stagnacija u rezultatima,a sada umor.

Zanimljivo je što su to dva različita signala. Stagnacija češće traži izmenu programa, a umor traži bolji oporavak, pa je važno znati koji je u pitanju

Da,cesce sam i menjao program,ponekad samo sitnice,ali sam tacno znao kako sta i gde......Onda sam imao 15-45 godina,a sada 51 godinu i posao sa velikom odgovornoscu sto dodatno otezava bolji oporavak....jako puno stresa....
Onda je stagnacija bila problem,a sada odmor....mozda ne bih trebao vezbati 5-6 puta nedeljno sa po 4-6vezbi za vece misicne grupe po 5 serija 10 ponavljanja a za manje misicne grupe po 4 vezbi isti broj serija i isti broj ponavljanja kao i kod vecih misicnih partija.....sada bih samo trebao raditi 3-4 puta nedeljno,uglavnom osnovne vezbe sa nekom dodatnom vezbom tu i tamo 3-4 vezbi max isto toliko serija....znam sve....i pokusavam da se pridrzavam,ali ne uspevam uvek.....

Znaci pretreniranosti, a ne “lošeg programa”: dugotrajan umor, pad snage i izdržljivosti, loš san, ubrzan puls u mirovanju, razdražljivost i češće prehlade. Tada često ne treba novi program, nego odmor, rasterećenje (deload) i više sna i hrane. Rasterećenje se često planira na svakih 4 do 8 nedelja.

Pod losem programu sam mislio na program koji nije prigodan za nekog pocetnika da radi program nekog ko vec duze vreme ide u teretanu itd....
Za pretreniranost se slazem.Recimo ja dok sam se takmicio nisam imao odmor,vise sam voleo deload,znaci trening ali sa manjim tezinama.

Razumeli smo se. Moje je dodatak.
Deload sa manjim težinama je odlično rešenje, jer čuva naviku i tehniku, a pauza je potrebna kada su znaci pretreniranosti izraženi: dugotrajan umor, pad snage i lošiji san.

Da li mi verujes ja za ovih 37 godina bavljenja ovim sportom od toga 30 godina takmicarskih nikad nisam imao totalnu pauzu....posle 2 dana vec nisam mogao da izdrzim pa sam otisao u teretanu da vezbam.Da,sa manjim intenzitetom i tegovima,ali opet "morao" sam da treniram.Ne kazem da je to dobro i da tako treba,nego samo kazem svoje sopstveno iskustvo.

Evo nekoliko stvari iz medicinske perspektive:
Telo ne treba “šokirati”. Napredak dolazi iz progresivnog opterećenja (više kilaže, ponavljanja ili bolja tehnika), a ne iz stalnog menjanja vežbi. Česte promene, naročito kod početnika, usporavaju učenje pokreta i povećavaju rizik od povreda.

Kada ipak ima smisla promeniti program:
kad napredak potpuno stane uprkos dobrom snu, ishrani i oporavku,
kad se pojavi bol ili nelagodnost u istim zglobovima ili tetivama (to je tipičan znak preopterećenja, a ne motivacije),
kad se promene ciljevi ili okolnosti (povreda, trudnoća, bolest, manje vremena),
kad pad motivacije utiče na doslednost.

"Sokiranje" ne znaci uvek razne vezbe,sokiranje znaci i to da ako sam prosli trening kod grudi poceo sa benc presom sa sipkom na ravnoj klupi onda cu sada na kosoj klupi ili cu isto na ravnoj klupi ali ne sa sipkom nego sa bucicama,na to sam mislio. Jer kad jedan trening odradis isto 2 puta za redom treci put se vec telo adaptira....zato ja menjam redosled,tempo,sipku za bucice ili obrnuto ili menjam spravu....

Slažem se da “šokiranje” ne mora da znači nove vežbe, i da su promena redosleda, tempa ili opreme sasvim razumna varijacija. Razlika je u tome što varijacija treba da služi progresivnom opterećenju, a ne da bude sama sebi cilj. Adaptacija traje nedeljama, a ne tri treninga. Ipak, promena stimulusa može da smanji monotoniju i preopterećenje istih struktura, pa je to dobar razlog za nju.

Slazem se.

Odličan i iybalansiran tekst. Slažem se da istina leži između “šokiraj mišiće” i “ništa ne menjaj”.

Zlatna sredina.Ja ne bih menjao nesto sto funkcionise,samo zato stoje vreme za promenu.A isto tako bih odmah menjao nesto sto ne daje rezultate.

Dobro si to sročio, Miki. A pre nego što odlučimo da program ne radi, vredi proveriti san, unos hrane i tehniku, jer stagnacija često nije greška programa.

Po mom iskustvu je nedovoljna ishrana najcesca greska,naravno tu ne mislim na kolicinu hrane nego na kvalitet,ali naravno nije samo to uzrok.

Mnogi upadnu u zamku stalnih promena jer misle da im je potreban šok za mišiće, a zapravo im samo fali kontinuitet da bi videli napredak. Razvoj programa bi trebalo da prati kapacitet vežbača a ne samo želju za novitetima.

Slažem se, Aleksandra. Telu često nedostaje kontinuitet, a ne “šok”. Kao trener sigurno vidiš i koliko je važno da se program prilagodi kapacitetu vežbača, ne samo njegovoj želji. Da li ti ima nekih konkretnih znakova koje primetiš kod klijenata pa shvatiš da je vreme za promenu?

​Apsolutno se slažem. Pošto su moji klijenti uglavnom rekreativci, trudim se da ih ne forsiram previše i izbegavam stalne tumbacije, pa promene ne radim često.​Glavni signali da je ipak vreme za korak dalje su mi kada se kilaže ili ponavljanja zabetoniraju na 2-3 treninga uzastopno, a znam da su i san i ishrana okej. ​Monotonija i pad entuzijazma, kada primetim da im opadne fokus i da trening polako gubi onu iskru i energiju. ​Promene u slobodnom vremenu i tempu života, kada im se obaveze promene, pa nam treba kraći i efikasniji format da bi održali kontinuitet.
​Dokle god sistem donosi napredak i oni uživaju u procesu  nema potrebe za izmišljanjem. Baza je uvek ista, a rotacije radimo pametno i postepeno.

Kod mene je potpuno obrnuta situacija u odnosu na rekreativce pošto sam u takmičarskim pripremama, ja svoje vežbe ne menjam duži vremenski period.
​Temelj mog napretka je kontinuitet i savladavanje iste šeme pokreta dok ne dovedem formu do perfekcije. Jedina svesna promena koju pravim tokom ciklusa jeste to što ponekad svesno smanjim težine kada osetim da se umor akumulirao, kako bih sačuvala zglobove i fokusirala se na striktnu kontrakciju i izvođenje.
Dokle god mi baza donosi napredak na stejdžu, nema potrebe za bespotrebnim tumbanjem tu nema „šokiranja“ mišića, već samo čista, precizna gradnja.

Kontinuitet u takmičarskim pripremama ima smisla, a svesno smanjenje težina kad se umor nakupi je razuman pristup. Samo bih naglasila da je planirano rasterećenje bolje od reaktivnog, i da je tokom priprema, uz energetski deficit, oporavak slabiji, pa je rasterećenje još važnije.

Mnogi upadnu u zamku stalnih promena jer misle da im je potreban šok za mišiće, a zapravo im samo fali kontinuitet da bi videli napredak. Razvoj programa bi trebalo da prati kapacitet vežbača a ne samo želju za novitetima.

Slažem se, Aleksandra. Telu često nedostaje kontinuitet, a ne “šok”. Kao trener sigurno vidiš i koliko je važno da se program prilagodi kapacitetu vežbača, ne samo njegovoj želji. Da li ti ima nekih konkretnih znakova koje primetiš kod klijenata pa shvatiš da je vreme za promenu?

​Apsolutno se slažem. Pošto su moji klijenti uglavnom rekreativci, trudim se da ih ne forsiram previše i izbegavam stalne tumbacije, pa promene ne radim često.​Glavni signali da je ipak vreme za korak dalje su mi kada se kilaže ili ponavljanja zabetoniraju na 2-3 treninga uzastopno, a znam da su i san i ishrana okej. ​Monotonija i pad entuzijazma, kada primetim da im opadne fokus i da trening polako gubi onu iskru i energiju. ​Promene u slobodnom vremenu i tempu života, kada im se obaveze promene, pa nam treba kraći i efikasniji format da bi održali kontinuitet.
​Dokle god sistem donosi napredak i oni uživaju u procesu  nema potrebe za izmišljanjem. Baza je uvek ista, a rotacije radimo pametno i postepeno.

Odlični kriterijumi, Aleksandra. Stagnacija ponavljanja ili kilaže 2–3 treninga uzastopno uz dobar san i ishranu je praktično pravilo koje bih i ja preporučila. Dodala bih ponavljajući bol u zglobovima ili tetivama, jer to takođe traži promenu. Prilagođavanje formata obavezama je pametno, jer se tako čuva doslednost.

Pravi trening nije onaj koji se stalno menja, već onaj koji se pametno razvija zajedno sa vežbačem.

Dobra poruka i lepo je sažeta: razvijati program pametno zajedno sa vežbačem, a ne po modi.

Samo nazalost malo vidim toga u praksi.Ne kazem da nema,ali ne toliko koliko bi trebalo....

Slažem se. Mnogi programi se kopiraju sa interneta ili od drugih vežbača, bez prilagođavanja uzrastu, iskustvu i obavezama.

Pitanje za sve vas: po čemu vi prepoznajete da je vreme za promenu? Da li vas prvo “zovne” telo (bol, umor) ili stagnacija u rezultatima?

Dok sam se takmicio onda stagnacija u rezultatima,a sada umor.

Zanimljivo je što su to dva različita signala. Stagnacija češće traži izmenu programa, a umor traži bolji oporavak, pa je važno znati koji je u pitanju

Znaci pretreniranosti, a ne “lošeg programa”: dugotrajan umor, pad snage i izdržljivosti, loš san, ubrzan puls u mirovanju, razdražljivost i češće prehlade. Tada često ne treba novi program, nego odmor, rasterećenje (deload) i više sna i hrane. Rasterećenje se često planira na svakih 4 do 8 nedelja.

Pod losem programu sam mislio na program koji nije prigodan za nekog pocetnika da radi program nekog ko vec duze vreme ide u teretanu itd....
Za pretreniranost se slazem.Recimo ja dok sam se takmicio nisam imao odmor,vise sam voleo deload,znaci trening ali sa manjim tezinama.

Razumeli smo se. Moje je dodatak.
Deload sa manjim težinama je odlično rešenje, jer čuva naviku i tehniku, a pauza je potrebna kada su znaci pretreniranosti izraženi: dugotrajan umor, pad snage i lošiji san.

Evo nekoliko stvari iz medicinske perspektive:
Telo ne treba “šokirati”. Napredak dolazi iz progresivnog opterećenja (više kilaže, ponavljanja ili bolja tehnika), a ne iz stalnog menjanja vežbi. Česte promene, naročito kod početnika, usporavaju učenje pokreta i povećavaju rizik od povreda.

Kada ipak ima smisla promeniti program:
kad napredak potpuno stane uprkos dobrom snu, ishrani i oporavku,
kad se pojavi bol ili nelagodnost u istim zglobovima ili tetivama (to je tipičan znak preopterećenja, a ne motivacije),
kad se promene ciljevi ili okolnosti (povreda, trudnoća, bolest, manje vremena),
kad pad motivacije utiče na doslednost.

"Sokiranje" ne znaci uvek razne vezbe,sokiranje znaci i to da ako sam prosli trening kod grudi poceo sa benc presom sa sipkom na ravnoj klupi onda cu sada na kosoj klupi ili cu isto na ravnoj klupi ali ne sa sipkom nego sa bucicama,na to sam mislio. Jer kad jedan trening odradis isto 2 puta za redom treci put se vec telo adaptira....zato ja menjam redosled,tempo,sipku za bucice ili obrnuto ili menjam spravu....

Slažem se da “šokiranje” ne mora da znači nove vežbe, i da su promena redosleda, tempa ili opreme sasvim razumna varijacija. Razlika je u tome što varijacija treba da služi progresivnom opterećenju, a ne da bude sama sebi cilj. Adaptacija traje nedeljama, a ne tri treninga. Ipak, promena stimulusa može da smanji monotoniju i preopterećenje istih struktura, pa je to dobar razlog za nju.

Pitanje za sve vas: po čemu vi prepoznajete da je vreme za promenu? Da li vas prvo “zovne” telo (bol, umor) ili stagnacija u rezultatima?

Odsustvo napredovanja, u mom slučaju.

Odsustvo napredovanja je dobro merilo, uz uslov da traje dovoljno dugo, recimo 3–4 nedelje, i da su san i ishrana u redu.

Odličan i iybalansiran tekst. Slažem se da istina leži između “šokiraj mišiće” i “ništa ne menjaj”.

Zlatna sredina.Ja ne bih menjao nesto sto funkcionise,samo zato stoje vreme za promenu.A isto tako bih odmah menjao nesto sto ne daje rezultate.

Dobro si to sročio, Miki. A pre nego što odlučimo da program ne radi, vredi proveriti san, unos hrane i tehniku, jer stagnacija često nije greška programa.

Mnogi upadnu u zamku stalnih promena jer misle da im je potreban šok za mišiće, a zapravo im samo fali kontinuitet da bi videli napredak. Razvoj programa bi trebalo da prati kapacitet vežbača a ne samo želju za novitetima.

To se često dešava, jer danas ljudi žele sve odmah. A potrebno je vreme da bi se video napredak.

Slažem se. Danas se sve želi odmah, a adaptacija mišića, tetiva i kostiju traži mesece, i to je realnost koju treba prihvatiti.

Pravi trening nije onaj koji se stalno menja, već onaj koji se pametno razvija zajedno sa vežbačem.

Ovo si odlično rekao, Miki. Samo pratiti napredak i biti dosledan.

Tako je, kolega. Praćenje napretka je ključ, jer tek uz dnevnik treninga razlikujemo pravu stagnaciju od lošeg dana.