Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Ja bih to ipak vratio kao uslov za estetsku intervenciju.

Slažem se. Čak je skoro u jednoj emisiji plastični hirurg rekao pacijentu ako bi hteo da porazgovara sa psihijatrom. Nije hteo da operiše, jer je pacijent već imao prethodne operacije i smatrao je da će ga ugroziti narednom intervencijom.

Problem je u tome sto je malo takvih ljudi,jer ljudi to gledaju kroz pare.Malo ko ce ti reci necu to da uradim jer ces izgledati kao neki frik,nego im je pred ocima pare i onda to progutaju i urade.Naravno cast izuzecima kojih uvek ima!

Živimo u eri materijalnog. Sve se više pažnje poklanja tome, počev od površnosti, preterane fokusiranosti na izgled, do slabosti za novcem da više ljudi ne biraju šta će i kako raditi da bi došli do para.

Mene to jako iritira.
Cak se i u sicilijanskoj mafiji znalo sta moze i sta ne.Cast je cast i nema te pare sa kojima mozes platiti ili kupiti cast!Barem ja tako mislim.Mozda sam staromodan,ali ja tako mislim.

Ovde bih spomenula jedan termin o kome se slabo priča, a to je dismorfofobija.
Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan poremećaj koji karakteriše doživljaj osobe da su delovi njenog tela neadekvatni, deformisani, ružni, iako je u realnosti nedostatak koji preokupira osobu zapravo jedva vidljiv ili čak i ne postoji.

A sta je sa nama sportistima koji nikad nismo zadovoljni ni izgledom a ni podignutom tezinom?
Sada vec jesam,par godina nakon povlacenja ali dok sam se takmicio u bilo kojem sportu da li je to bodi bilding,powerlifting,strongman nikad nisam bio zadovoljan,uvek sam hteo jos bolje.

To je nešto malo drugačije, količina nezadovoljstva je i tu velika dok se ne postigne neki rezultat ALI vi znate čemu i zbog čega tržište. Takođe, ne vidite svoje telo kao deformisano ili bezvredno, što uglavnom karakteriše dizmorfiju. Svoje nezadovoljstvo usmeravati ka rasu za koji znate da će biti produktivan, ne podvrgavate se hirurgiji kao "jedinoj" alternativi da vas spase.
Eto navela sam par razlika, nadam se da su jasne.

Naravno,jasne su i hvala ti puno.
Mislim meni su bile jasne i pre ali cisto da malo i o tome popricamo jer mnogi koji se nisu nikad takmicili illi uopste bavili sportom mesaju ta dva pojma.

Kao što smo ranije pričali, ljudi su skloni poistovećivanje da trenerima, samo to rade na pogrešan način. U ovom slučaju misle da je instant postizanje rezultata isto što i dugogodišnji rad.

O protoku informacija smo već puno pričalo. Uvek napominjemo da svako bira šta sluša i gleda, a i kad se nešto emituje iz najbolje namere i u korisne svrhe, slušaoc može percipirati potpuno suprotno i izvući nešto negativno iz toga.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Ja bih to ipak vratio kao uslov za estetsku intervenciju.

Slažem se. Čak je skoro u jednoj emisiji plastični hirurg rekao pacijentu ako bi hteo da porazgovara sa psihijatrom. Nije hteo da operiše, jer je pacijent već imao prethodne operacije i smatrao je da će ga ugroziti narednom intervencijom.

Problem je u tome sto je malo takvih ljudi,jer ljudi to gledaju kroz pare.Malo ko ce ti reci necu to da uradim jer ces izgledati kao neki frik,nego im je pred ocima pare i onda to progutaju i urade.Naravno cast izuzecima kojih uvek ima!

Živimo u eri materijalnog. Sve se više pažnje poklanja tome, počev od površnosti, preterane fokusiranosti na izgled, do slabosti za novcem da više ljudi ne biraju šta će i kako raditi da bi došli do para.

Da. Toliko se juri za novcem i izgledom da mnogi ne stanu da razmisle šta je dobro za nih i da li će imati neke posledice.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Tako je. Treba i sada prvo da se razgovara sa psihijatrom i to nekoliko seansi. Ima zanimljivih emisija koliko su daleko otišli sa estetskim operacijama u Americi. Ali se vidi da svi koji se podvrgavaju tim zahvatima imaju neki psihički problem.

Nazalost ne samo u americi nego se to prosirilo na ceo svet.

Tako je. Danas je to bar lako. Preko društvenih mreža se sve informacije brzo prošire. Pitanje je da li je efekat pozitivan ili negativan.

Neverovatno kako se brzo siri.

Dovoljno je i ovako kada čitamo neke informacije na Internetu. U svakom trenutku znamo šta se dešava na drugom kraju sveta. To nam je toliko postalo normalno da ni ne razmišljamo kako informacije putuju neverovatnom brzinom.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Ja bih to ipak vratio kao uslov za estetsku intervenciju.

Slažem se. Čak je skoro u jednoj emisiji plastični hirurg rekao pacijentu ako bi hteo da porazgovara sa psihijatrom. Nije hteo da operiše, jer je pacijent već imao prethodne operacije i smatrao je da će ga ugroziti narednom intervencijom.

Problem je u tome sto je malo takvih ljudi,jer ljudi to gledaju kroz pare.Malo ko ce ti reci necu to da uradim jer ces izgledati kao neki frik,nego im je pred ocima pare i onda to progutaju i urade.Naravno cast izuzecima kojih uvek ima!

Slažem se. To što neki rade i razmišljaju samo o novcu, to nema šta da se komentariše. Prisutno je u svim strukama. I meni je drago kada vidim da ima onih koji će učiniti pravu stvar za pacijenta.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Ja bih to ipak vratio kao uslov za estetsku intervenciju.

Slažem se. Čak je skoro u jednoj emisiji plastični hirurg rekao pacijentu ako bi hteo da porazgovara sa psihijatrom. Nije hteo da operiše, jer je pacijent već imao prethodne operacije i smatrao je da će ga ugroziti narednom intervencijom.

Problem je u tome sto je malo takvih ljudi,jer ljudi to gledaju kroz pare.Malo ko ce ti reci necu to da uradim jer ces izgledati kao neki frik,nego im je pred ocima pare i onda to progutaju i urade.Naravno cast izuzecima kojih uvek ima!

Živimo u eri materijalnog. Sve se više pažnje poklanja tome, počev od površnosti, preterane fokusiranosti na izgled, do slabosti za novcem da više ljudi ne biraju šta će i kako raditi da bi došli do para.

Kolega je lepo naveo, to je želja za napretkom, menjanje u svrsi napretka, ne "zamena" sebe po svaku cenu.

Jasno je i hvala vam puno sto ste pojasnili stvari.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Tako je. Treba i sada prvo da se razgovara sa psihijatrom i to nekoliko seansi. Ima zanimljivih emisija koliko su daleko otišli sa estetskim operacijama u Americi. Ali se vidi da svi koji se podvrgavaju tim zahvatima imaju neki psihički problem.

Nazalost ne samo u americi nego se to prosirilo na ceo svet.

Tako je. Danas je to bar lako. Preko društvenih mreža se sve informacije brzo prošire. Pitanje je da li je efekat pozitivan ili negativan.

Neverovatno kako se brzo siri.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Ja bih to ipak vratio kao uslov za estetsku intervenciju.

Slažem se. Čak je skoro u jednoj emisiji plastični hirurg rekao pacijentu ako bi hteo da porazgovara sa psihijatrom. Nije hteo da operiše, jer je pacijent već imao prethodne operacije i smatrao je da će ga ugroziti narednom intervencijom.

Problem je u tome sto je malo takvih ljudi,jer ljudi to gledaju kroz pare.Malo ko ce ti reci necu to da uradim jer ces izgledati kao neki frik,nego im je pred ocima pare i onda to progutaju i urade.Naravno cast izuzecima kojih uvek ima!

Ovde bih spomenula jedan termin o kome se slabo priča, a to je dismorfofobija.
Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan poremećaj koji karakteriše doživljaj osobe da su delovi njenog tela neadekvatni, deformisani, ružni, iako je u realnosti nedostatak koji preokupira osobu zapravo jedva vidljiv ili čak i ne postoji.

A sta je sa nama sportistima koji nikad nismo zadovoljni ni izgledom a ni podignutom tezinom?
Sada vec jesam,par godina nakon povlacenja ali dok sam se takmicio u bilo kojem sportu da li je to bodi bilding,powerlifting,strongman nikad nisam bio zadovoljan,uvek sam hteo jos bolje.

To je nešto malo drugačije, količina nezadovoljstva je i tu velika dok se ne postigne neki rezultat ALI vi znate čemu i zbog čega tržište. Takođe, ne vidite svoje telo kao deformisano ili bezvredno, što uglavnom karakteriše dizmorfiju. Svoje nezadovoljstvo usmeravati ka rasu za koji znate da će biti produktivan, ne podvrgavate se hirurgiji kao "jedinoj" alternativi da vas spase.
Eto navela sam par razlika, nadam se da su jasne.

Naravno,jasne su i hvala ti puno.
Mislim meni su bile jasne i pre ali cisto da malo i o tome popricamo jer mnogi koji se nisu nikad takmicili illi uopste bavili sportom mesaju ta dva pojma.

Kolega je lepo naveo, to je želja za napretkom, menjanje u svrsi napretka, ne "zamena" sebe po svaku cenu.

Ovde bih spomenula jedan termin o kome se slabo priča, a to je dismorfofobija.
Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan poremećaj koji karakteriše doživljaj osobe da su delovi njenog tela neadekvatni, deformisani, ružni, iako je u realnosti nedostatak koji preokupira osobu zapravo jedva vidljiv ili čak i ne postoji.

A sta je sa nama sportistima koji nikad nismo zadovoljni ni izgledom a ni podignutom tezinom?
Sada vec jesam,par godina nakon povlacenja ali dok sam se takmicio u bilo kojem sportu da li je to bodi bilding,powerlifting,strongman nikad nisam bio zadovoljan,uvek sam hteo jos bolje.

To je nešto malo drugačije, količina nezadovoljstva je i tu velika dok se ne postigne neki rezultat ALI vi znate čemu i zbog čega tržište. Takođe, ne vidite svoje telo kao deformisano ili bezvredno, što uglavnom karakteriše dizmorfiju. Svoje nezadovoljstvo usmeravati ka rasu za koji znate da će biti produktivan, ne podvrgavate se hirurgiji kao "jedinoj" alternativi da vas spase.
Eto navela sam par razlika, nadam se da su jasne.

Mislim da je to do takmičarskog duha. I da je u određenoj meri zdravo, kako bi se stalno težilo ka ostvarivanju sve većih ciljeva, odnosno težilo ka konstantnom napretku.

Ovde bih spomenula jedan termin o kome se slabo priča, a to je dismorfofobija.
Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan poremećaj koji karakteriše doživljaj osobe da su delovi njenog tela neadekvatni, deformisani, ružni, iako je u realnosti nedostatak koji preokupira osobu zapravo jedva vidljiv ili čak i ne postoji.

To je posebna problematika u psihijatriji. Naravno kao i pitanje da li je to za plastičnog hirurga ili ne.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Tako je. Treba i sada prvo da se razgovara sa psihijatrom i to nekoliko seansi. Ima zanimljivih emisija koliko su daleko otišli sa estetskim operacijama u Americi. Ali se vidi da svi koji se podvrgavaju tim zahvatima imaju neki psihički problem.

Nazalost ne samo u americi nego se to prosirilo na ceo svet.

Tako je. Danas je to bar lako. Preko društvenih mreža se sve informacije brzo prošire. Pitanje je da li je efekat pozitivan ili negativan.