Još jednom bih da napomenem nešto što je bilo reči u ranijim temama, a o čemu smo se praktično svi složili, jeste da onaj koncept o četiri bele smrti je potpuno pogrešan. Ono što je svakako štetno je prekomerni unos šećera.

„Moramo da shvatimo da naša tela nisu prilagođena količini šećera koju ubacujemo u njih i da nam je muka od toga“, rekao je Liberman.

Danas je prosečan unos šećera u SAD 22 kašičice po osobi dnevno, što je četiri puta više od količine za koju Svetska zdravstvena organizacija sugeriše da je zdrava. Previše šećera je povezano sa spiskom negativnih efekata na zdravlje, uključujući dijabetes, gojaznost i visok krvni pritisak.

Povećanje telesne težine nije predstavljalo pravi rizik kada su naši instinkti značili da bismo mogli da izgubimo nutritivni ekvivalent šargarepe kad god naletimo na jednu. Pijenje sode ceo dan - savremeni ekvivalent - je druga priča.

„Milionima godina naša žudnja i probavni sistem bili su izuzetno uravnoteženi, jer je šećer bio retkost“, napisao je Liberman u tekstu za The New York Times. „Osim meda, većina hrane koju su jeli naši preci lovci-sakupljači nije bila slađa od šargarepe. Pronalazak poljoprivrede učinio je skrobnu hranu bogatijom, ali tek nedavno je tehnologija učinila bogat sadržaj čistog šećera.”

Svi izazovi u vezi sa hranom sa kojima su se naši praistorijski preci suočavali znače da smo se biološki obučili da žudimo za slatkišima. Problem današnjice je u tome što ljudi imaju na raspolaganju previše slatkih stvari.

„Zamislite da je neko mrzeo šećer u eri paleolita“, rekao je Liberman. "Onda ne bi jeli dovoljno šećera ili imali dovoljno energije i ne bi imali decu."
Drugim rečima, sve što je učinilo ljude sklonijim da jedu šećer takođe bi povećalo šanse da prežive i prenesu svoje gene.

Slatki ukus je bio prilagodljiv i na druge načine. U mozgu, šećer stimuliše hemijski dopamin koji obezbeđuje osećaj zadovoljstva. Ovaj euforični odgovor ima smisla iz evolucione perspektive, pošto su naši preci lovci-sakupljači koji su bili predisponirani da se „navuku“ na šećer verovatno imali veće šanse za preživljavanje (neki naučnici tvrde da je šećer lek koji izaziva zavisnost).

U predstojećem radu, Džonson postulira da su naši najraniji preci prošli kroz period značajne gladi pre 15 miliona godina u vreme globalnog zahlađenja. „Tokom tog vremena“, rekao je, „dogodila se mutacija“ koja je povećala osetljivost majmunolikih stvorenja na fruktozu, tako da su čak i male količine bile uskladištene kao mast. Ova adaptacija je bila mehanizam preživljavanja: jedite fruktozu i smanjite verovatnoću da ćete umreti od gladi.

„Šećer je duboka drevna žudnja“, rekao je Danijel Liberman, evolucioni biolog sa Univerziteta Harvard i autor knjige „Priča o ljudskom telu: evolucija, zdravlje i bolest“.
A šećer nudi više od energije – pomaže nam i da skladištimo masti.
Kada jedemo konzumni šećer, naša tela ga razlažu na glukozu i fruktozu. Ono što je važno, čini se da fruktoza aktivira procese u telu zbog kojih želite da zadržite masnoću, objašnjava Ričard Džonson, profesor na odseku za medicinu na Univerzitetu Kolorado i autor knjige „The Sugar Fik“. U vreme kada je hrana bila oskudna, a obroci nedosledni — lov je znatno manje pouzdan — držanje masti je bila prednost, a ne rizik po zdravlje.

Za to što smo sladokusci možemo okriviti naše pretke primate.
Pre više miliona godina, majmuni su preživeli zahvaljujući voću bogatom šećerom. Ove životinje su evoluirale tako da vole zrelije voće jer su imale veći sadržaj šećera od nezrelog voća i stoga je to voće davalo više energije.

Ovde će samo biti izneti rezultati različitih istraživanja vezanih za ishranu naših predaka i zašto je važno unositi šećere i u kom obliku, a šta je to što je potrebno izbegavati.

Rešio sam da objavim nekoliko teorija vezanih za ovu temu- zašto naš organizam traži šećere. Nemam nameru da opravdavam bilo koga ko prekomerno konzumira slatkiše, već naprotiv pokušavam svim silama da ljude odvratim od ove zavisnosti.