Piknički tip karakteriše manji rast, veća masna masa, kratki udovi i kratki vrat, bačvast grudni koš, okrugla glava sa širokim licem. Kod njega postoji sklonost ka gojenju i izraženo je potkožno masno tkivo, a muskulatura slabija.
Njegove osobine su : društvenost, otvorenost, komunikativnost, vedrina, životni optimizam, dobroćudnost, velikodušnost, smirenost, stabilnost, optimizam, taktičnost, sklonost humoru i telesnim uživanjima.

Ovde bih navela još jednu zanimljivu podelu tipova telesne konstitucije, to je podela po Krečmeru, nemačkom psihijatru. Krečmer je povezivao tipove telesne konstitucije sa sklonošću ka nekim psihijatrijskim oboljenjima.
Prema njemu imamo:
*Piknike
*Astenike
*Atlete
I kao četvrte je kasnije dodao
*Displastični tip.

Ovde bih spomenula jedan termin o kome se slabo priča, a to je dismorfofobija.
Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan poremećaj koji karakteriše doživljaj osobe da su delovi njenog tela neadekvatni, deformisani, ružni, iako je u realnosti nedostatak koji preokupira osobu zapravo jedva vidljiv ili čak i ne postoji.

A sta je sa nama sportistima koji nikad nismo zadovoljni ni izgledom a ni podignutom tezinom?
Sada vec jesam,par godina nakon povlacenja ali dok sam se takmicio u bilo kojem sportu da li je to bodi bilding,powerlifting,strongman nikad nisam bio zadovoljan,uvek sam hteo jos bolje.

To je nešto malo drugačije, količina nezadovoljstva je i tu velika dok se ne postigne neki rezultat ALI vi znate čemu i zbog čega tržište. Takođe, ne vidite svoje telo kao deformisano ili bezvredno, što uglavnom karakteriše dizmorfiju. Svoje nezadovoljstvo usmeravati ka rasu za koji znate da će biti produktivan, ne podvrgavate se hirurgiji kao "jedinoj" alternativi da vas spase.
Eto navela sam par razlika, nadam se da su jasne.

Naravno,jasne su i hvala ti puno.
Mislim meni su bile jasne i pre ali cisto da malo i o tome popricamo jer mnogi koji se nisu nikad takmicili illi uopste bavili sportom mesaju ta dva pojma.

Kao što smo ranije pričali, ljudi su skloni poistovećivanje da trenerima, samo to rade na pogrešan način. U ovom slučaju misle da je instant postizanje rezultata isto što i dugogodišnji rad.

Zato ja kad mi se klijent obrati sa zeljom da bi zeleo da postigne ovo ili ono upitam koliko vremena misli da zrtvuje da bi postigao cilj.Prvo mislim dnevno na treninge,posle na to koliko puta nedeljno bi isao na trening i na kraju sam cilj koliko meseci mu treba.

Odličan ti je pristup. Lepo prvo pitaš klijenta koliko on smatra da mu je potrebno vremena da ostvari svoj cilj. Tako i treba. A onda da ozbiljno porazgovarate o treniranju, ishrani i svim stavkama.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Tako je. Treba i sada prvo da se razgovara sa psihijatrom i to nekoliko seansi. Ima zanimljivih emisija koliko su daleko otišli sa estetskim operacijama u Americi. Ali se vidi da svi koji se podvrgavaju tim zahvatima imaju neki psihički problem.

Nazalost ne samo u americi nego se to prosirilo na ceo svet.

Tako je. Danas je to bar lako. Preko društvenih mreža se sve informacije brzo prošire. Pitanje je da li je efekat pozitivan ili negativan.

Neverovatno kako se brzo siri.

Dovoljno je i ovako kada čitamo neke informacije na Internetu. U svakom trenutku znamo šta se dešava na drugom kraju sveta. To nam je toliko postalo normalno da ni ne razmišljamo kako informacije putuju neverovatnom brzinom.

Upravo tako.Secam se Mr.Olimpije 1988 godine koji se odrzao u septembru da smo rezultate saznali tek negde u decembru a do prosle godine smo ga mogli gledati online....

Eto odličnog primera. A sada sve možemo praktično u istom momentu da znamo šta se radi bilo gde na planeti.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Ja bih to ipak vratio kao uslov za estetsku intervenciju.

Slažem se. Čak je skoro u jednoj emisiji plastični hirurg rekao pacijentu ako bi hteo da porazgovara sa psihijatrom. Nije hteo da operiše, jer je pacijent već imao prethodne operacije i smatrao je da će ga ugroziti narednom intervencijom.

Problem je u tome sto je malo takvih ljudi,jer ljudi to gledaju kroz pare.Malo ko ce ti reci necu to da uradim jer ces izgledati kao neki frik,nego im je pred ocima pare i onda to progutaju i urade.Naravno cast izuzecima kojih uvek ima!

Živimo u eri materijalnog. Sve se više pažnje poklanja tome, počev od površnosti, preterane fokusiranosti na izgled, do slabosti za novcem da više ljudi ne biraju šta će i kako raditi da bi došli do para.

Mene to jako iritira.
Cak se i u sicilijanskoj mafiji znalo sta moze i sta ne.Cast je cast i nema te pare sa kojima mozes platiti ili kupiti cast!Barem ja tako mislim.Mozda sam staromodan,ali ja tako mislim.

Današnja deca mislim da uopšte nemaju pravu sliku o tome šta znači biti častan čovek.

Ovde bih spomenula jedan termin o kome se slabo priča, a to je dismorfofobija.
Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan poremećaj koji karakteriše doživljaj osobe da su delovi njenog tela neadekvatni, deformisani, ružni, iako je u realnosti nedostatak koji preokupira osobu zapravo jedva vidljiv ili čak i ne postoji.

A sta je sa nama sportistima koji nikad nismo zadovoljni ni izgledom a ni podignutom tezinom?
Sada vec jesam,par godina nakon povlacenja ali dok sam se takmicio u bilo kojem sportu da li je to bodi bilding,powerlifting,strongman nikad nisam bio zadovoljan,uvek sam hteo jos bolje.

To je nešto malo drugačije, količina nezadovoljstva je i tu velika dok se ne postigne neki rezultat ALI vi znate čemu i zbog čega tržište. Takođe, ne vidite svoje telo kao deformisano ili bezvredno, što uglavnom karakteriše dizmorfiju. Svoje nezadovoljstvo usmeravati ka rasu za koji znate da će biti produktivan, ne podvrgavate se hirurgiji kao "jedinoj" alternativi da vas spase.
Eto navela sam par razlika, nadam se da su jasne.

Naravno,jasne su i hvala ti puno.
Mislim meni su bile jasne i pre ali cisto da malo i o tome popricamo jer mnogi koji se nisu nikad takmicili illi uopste bavili sportom mesaju ta dva pojma.

Kao što smo ranije pričali, ljudi su skloni poistovećivanje da trenerima, samo to rade na pogrešan način. U ovom slučaju misle da je instant postizanje rezultata isto što i dugogodišnji rad.

To je najčešća zabluda kad ljudi misle da mogu sve preko noći da ostvare. Ne samo što se tiče izgleda, već i ostalih aspekata života.

O protoku informacija smo već puno pričalo. Uvek napominjemo da svako bira šta sluša i gleda, a i kad se nešto emituje iz najbolje namere i u korisne svrhe, slušaoc može percipirati potpuno suprotno i izvući nešto negativno iz toga.

Jeste tako. Kada neku novu informaciju saznamo potrebno je da uvek imamo kritičko mišljenje. Ne treba ništa da se olako prihvata kao apsolutna istina.

Veoma je bitno i da se želje usklade sa psihofizičkim mogućnostima. Ne može neko poželeti da bude izrazito mišićav i jak ako genetske predispozicije mu to ne dozvoljavaju u potpunosti.
Naime, spomenuli smo da čovek može mnogo da napreduje ALI genetika postavlja izvesna ograničenja. Guranje preko tih granica izaziva ozbiljne povrede i teške posledice.
Pre nego što neko krene sa promenama treba prvo dobro da upozna svoje telo.

Naravno,kao sto sam vec ovo i negde naveo kao primer znao sam da moj sin sigurno nece biti baletan i dzokej zbog svoje grade.

E to je kad neko ima znanje pa može usmeriti dete. Naravno, ljudi se usmeravaju po kapacitetima, a ne pošto poto.

Upravo iz tih razloga stalno navodimo da trener treba biti kvalifikovan, stručan i da ume sa ljudima. Trebao bi poznavati anatomiju i neke elementarne ljudske osobine kako bi što bolje usmerio klijenta.
Često želje drugih nisu u našoj moći da ih rešimo i zato osobu treba usmeriti negde drugde- možda drugom treneru, lekaru, psihologi itd.

Upravo tako.Ne moze neko sa velikim sakama,sirokim zglobovima da hekla ili da trci maraton.Oni ce biti dobri bacaci kugle,diska itd.

Veoma je bitno i da se želje usklade sa psihofizičkim mogućnostima. Ne može neko poželeti da bude izrazito mišićav i jak ako genetske predispozicije mu to ne dozvoljavaju u potpunosti.
Naime, spomenuli smo da čovek može mnogo da napreduje ALI genetika postavlja izvesna ograničenja. Guranje preko tih granica izaziva ozbiljne povrede i teške posledice.
Pre nego što neko krene sa promenama treba prvo dobro da upozna svoje telo.

Naravno,kao sto sam vec ovo i negde naveo kao primer znao sam da moj sin sigurno nece biti baletan i dzokej zbog svoje grade.

Upravo iz tih razloga stalno navodimo da trener treba biti kvalifikovan, stručan i da ume sa ljudima. Trebao bi poznavati anatomiju i neke elementarne ljudske osobine kako bi što bolje usmerio klijenta.
Često želje drugih nisu u našoj moći da ih rešimo i zato osobu treba usmeriti negde drugde- možda drugom treneru, lekaru, psihologi itd.

Veoma je bitno i da se želje usklade sa psihofizičkim mogućnostima. Ne može neko poželeti da bude izrazito mišićav i jak ako genetske predispozicije mu to ne dozvoljavaju u potpunosti.
Naime, spomenuli smo da čovek može mnogo da napreduje ALI genetika postavlja izvesna ograničenja. Guranje preko tih granica izaziva ozbiljne povrede i teške posledice.
Pre nego što neko krene sa promenama treba prvo dobro da upozna svoje telo.

Ovde bih spomenula jedan termin o kome se slabo priča, a to je dismorfofobija.
Dismorfofobija ili telesna dismorfija je ozbiljan poremećaj koji karakteriše doživljaj osobe da su delovi njenog tela neadekvatni, deformisani, ružni, iako je u realnosti nedostatak koji preokupira osobu zapravo jedva vidljiv ili čak i ne postoji.

A sta je sa nama sportistima koji nikad nismo zadovoljni ni izgledom a ni podignutom tezinom?
Sada vec jesam,par godina nakon povlacenja ali dok sam se takmicio u bilo kojem sportu da li je to bodi bilding,powerlifting,strongman nikad nisam bio zadovoljan,uvek sam hteo jos bolje.

To je nešto malo drugačije, količina nezadovoljstva je i tu velika dok se ne postigne neki rezultat ALI vi znate čemu i zbog čega tržište. Takođe, ne vidite svoje telo kao deformisano ili bezvredno, što uglavnom karakteriše dizmorfiju. Svoje nezadovoljstvo usmeravati ka rasu za koji znate da će biti produktivan, ne podvrgavate se hirurgiji kao "jedinoj" alternativi da vas spase.
Eto navela sam par razlika, nadam se da su jasne.

Naravno,jasne su i hvala ti puno.
Mislim meni su bile jasne i pre ali cisto da malo i o tome popricamo jer mnogi koji se nisu nikad takmicili illi uopste bavili sportom mesaju ta dva pojma.

Kao što smo ranije pričali, ljudi su skloni poistovećivanje da trenerima, samo to rade na pogrešan način. U ovom slučaju misle da je instant postizanje rezultata isto što i dugogodišnji rad.

Zato ja kad mi se klijent obrati sa zeljom da bi zeleo da postigne ovo ili ono upitam koliko vremena misli da zrtvuje da bi postigao cilj.Prvo mislim dnevno na treninge,posle na to koliko puta nedeljno bi isao na trening i na kraju sam cilj koliko meseci mu treba.

O protoku informacija smo već puno pričalo. Uvek napominjemo da svako bira šta sluša i gleda, a i kad se nešto emituje iz najbolje namere i u korisne svrhe, slušaoc može percipirati potpuno suprotno i izvući nešto negativno iz toga.

Da,nazalost  izuzetaka stalno i svugde cemo imati,ali ako napomenemo na sta da se pazi kada se gleda/trazi neka informacija da mozemo suziti eventualne greske.Ne mozemo skroz iskljuciti,toga sam svestan,ali dobrim savetima mozemo smanjiti greske.

Ranije je bio uslov razgovor sa psihijatrom kako bi se osoba podvrgla estetskoj intervenciji, a da pri tom nema objektivni deformiteta. Danas je pak mnogo drugačije.
Na žalost postoje žene koje čak ne idu dobrovoljno na operativni zahvat, već na nagovor partnera ili poslodavca...

Tako je. Treba i sada prvo da se razgovara sa psihijatrom i to nekoliko seansi. Ima zanimljivih emisija koliko su daleko otišli sa estetskim operacijama u Americi. Ali se vidi da svi koji se podvrgavaju tim zahvatima imaju neki psihički problem.

Nazalost ne samo u americi nego se to prosirilo na ceo svet.

Tako je. Danas je to bar lako. Preko društvenih mreža se sve informacije brzo prošire. Pitanje je da li je efekat pozitivan ili negativan.

Neverovatno kako se brzo siri.

Dovoljno je i ovako kada čitamo neke informacije na Internetu. U svakom trenutku znamo šta se dešava na drugom kraju sveta. To nam je toliko postalo normalno da ni ne razmišljamo kako informacije putuju neverovatnom brzinom.

Upravo tako.Secam se Mr.Olimpije 1988 godine koji se odrzao u septembru da smo rezultate saznali tek negde u decembru a do prosle godine smo ga mogli gledati online....