Koji je zaključak? Preporučeno je da se ne sledi alkalna ishrana od reči do reči. Međutim, postoje dve osnovne teme oko kojih se slažemo:

Smanjite potrošnju ultraprerađenih ugljenih hidrata i slatkih pića.
Jedite više celovite hrane, odnosno ravnotežu minimalno prerađene životinjske hrane i povrća.

Sa ovim se maximalno slazem,a o tome smo vec i pricali.

Međutim, ova tvrdnja nije podržana temeljnim sistematskim pregledom dokaza o uticaju alkalne dijete na zdravlje kostiju. Randomizovana kontrolisana ispitivanja pokazala su da protein ima pozitivne efekte na gustinu kostiju.
Zanimljivo je da dr Vilijam Dejvis u svojoj knjizi „Pšenični stomak“ objašnjava da hrana životinjskog porekla, iako je na kiseloj strani hrane, nije toliko štetna za pH ravnotežu kao što bi to sugerisalo: „Životinjski proteini imaju efekat jačanja kostiju kroz stimulaciju hormona IGF-1, koji pokreće rast i mineralizaciju kostiju.

Proteine ne bismo nikako trebali sami redukovati u ishrani. Kao što je ovde više puta napomenuto, jedino kod ljudi koji imaju neko specifično oboljenje pa da trebaju na posebnu dijetu. Inače su životinjski proteini zaista potrebni.

Nismo dzabe svastojedi.

Mit: „Trebalo bi da jedete alkalnu hranu da biste izbegli da vam telo bude previše kiselo.“
Alkalna dijeta je prvobitno razvijena sa idejom da se pomogne osobama sa oboljenjem bubrega. Pošto bubrezi filtriraju krv i održavaju nivo kiselosti, razlog je bio da kada je funkcija bubrega ugrožena, prilagođavanje ishrane, da bi se smanjilo opterećenje kiselinom može usporiti napredovanje bolesti.
Međutim, alkalna dijeta je postala najnovija moda koju su usvojili obični, zdravi ljudi koji tvrde da snižava kiselost u njihovim telima.

Postoji ishrana ordinirana od strane dijetetičara koji rade u bolnicama, a koja je za osobe sa oboljenjem bubrega. Sve ostalo što se proteže po internetu nije dovoljno medicinski validno.

Apsolutno se slazem.A i tu dijetu drzati samo ako imas oboljenje bubrega.

Pionir alkalne dijete, Robert Jang, sada se suočava sa zatvorom zbog bavljenja medicinom bez dozvole i pogrešnog lečenja pacijenata sa rakom alkalnom ishranom.
Preporuke alkalne ishrane da se izbegavaju ultraprerađena hrana i šećerna pića i jede više celovite hrane su validne.

Ima ih jos takvih siguran sam koji zasluzuju kazne sto sire gluposti ili takve stvari koje nisu naucno dokazane.

Alkalna dijeta predlaže da izbegavanjem kisele hrane možete sniziti nivo pH u svom telu i biti zdraviji.
Istina je da bubrezi filtriraju krv i telo je izuzetno kompetentno u upravljanju svojim nivoima pH i na to ne utiče vaša ishrana na način koji sugeriše alkalna dijeta. Da telo to ne može učiniti, bili bismo mrtvi.

Moje je misljenje da nijedna dijeta nije dobra koja zabranjuje bilo koju vrstu hrane,da li su to masti,seceri ili u ovom slucaju kiseli,nego treba jesti od svega po malo.Ne kazem da odmah treba trpati secer ili masti ali isto tako sam misljenja da nije ih zdravo ni totalno izbaciti iz ishrane kao sto to neki cine.
Dobro si napisao dr.Nikola da je to opet izmislio neko ko hoce da bude popularan a ne zato sto je to naucno dkazano....

Koji je zaključak? Preporučeno je da se ne sledi alkalna ishrana od reči do reči. Međutim, postoje dve osnovne teme oko kojih se slažemo:

Smanjite potrošnju ultraprerađenih ugljenih hidrata i slatkih pića.
Jedite više celovite hrane, odnosno ravnotežu minimalno prerađene životinjske hrane i povrća.

Ovo zaista treba biti istaknuto u svemu.

Međutim, ova tvrdnja nije podržana temeljnim sistematskim pregledom dokaza o uticaju alkalne dijete na zdravlje kostiju. Randomizovana kontrolisana ispitivanja pokazala su da protein ima pozitivne efekte na gustinu kostiju.
Zanimljivo je da dr Vilijam Dejvis u svojoj knjizi „Pšenični stomak“ objašnjava da hrana životinjskog porekla, iako je na kiseloj strani hrane, nije toliko štetna za pH ravnotežu kao što bi to sugerisalo: „Životinjski proteini imaju efekat jačanja kostiju kroz stimulaciju hormona IGF-1, koji pokreće rast i mineralizaciju kostiju.

Proteine ne bismo nikako trebali sami redukovati u ishrani. Kao što je ovde više puta napomenuto, jedino kod ljudi koji imaju neko specifično oboljenje pa da trebaju na posebnu dijetu. Inače su životinjski proteini zaista potrebni.

Naša tela imaju složene sisteme za regulisanje pH vrednosti krvi. Na primer, bubrezi.
Kada se krv filtrira preko bubrega, dolazi do reapsorpcije i lučenja vodoničnih (kiselih) i bikarbonatnih (alkalnih) jona. Zbog toga se pH urina menja: naši bubrezi uklanjaju višak kiselosti da bi se izlučio u urinu.

Baš kao što je i rečeno, zdrav organizam može sam da reguliše pH vrednost organizma i ukoliko smo umereni u ishrani, telo samo postiže balans.

Mit: „Trebalo bi da jedete alkalnu hranu da biste izbegli da vam telo bude previše kiselo.“
Alkalna dijeta je prvobitno razvijena sa idejom da se pomogne osobama sa oboljenjem bubrega. Pošto bubrezi filtriraju krv i održavaju nivo kiselosti, razlog je bio da kada je funkcija bubrega ugrožena, prilagođavanje ishrane, da bi se smanjilo opterećenje kiselinom može usporiti napredovanje bolesti.
Međutim, alkalna dijeta je postala najnovija moda koju su usvojili obični, zdravi ljudi koji tvrde da snižava kiselost u njihovim telima.

Postoji ishrana ordinirana od strane dijetetičara koji rade u bolnicama, a koja je za osobe sa oboljenjem bubrega. Sve ostalo što se proteže po internetu nije dovoljno medicinski validno.

Pionir alkalne dijete, Robert Jang, sada se suočava sa zatvorom zbog bavljenja medicinom bez dozvole i pogrešnog lečenja pacijenata sa rakom alkalnom ishranom.
Preporuke alkalne ishrane da se izbegavaju ultraprerađena hrana i šećerna pića i jede više celovite hrane su validne.

Ovaj podatak nisam znala, a smatram da je zaista bitan.

Kakva su vaša mišljenja o alkalnoj ishrani?

Koji je zaključak? Preporučeno je da se ne sledi alkalna ishrana od reči do reči. Međutim, postoje dve osnovne teme oko kojih se slažemo:

Smanjite potrošnju ultraprerađenih ugljenih hidrata i slatkih pića.
Jedite više celovite hrane, odnosno ravnotežu minimalno prerađene životinjske hrane i povrća.

Na kraju, mnogi suplementi su kategorisani kao hrana, a ne kao lekovi i ne prolaze kroz uobičajene bezbednosne provere i propise kroz koje bi lek prošao pre nego što se proda.
Suština je da mnogo zelenog povrća i začinskog bilja sadrži hlorofil, pored drugih vitamina i minerala, kao što su spanać, peršun i boranija.
Nema dokaza koji bi sugerisali da suplementacija hlorofila ima prednosti iznad zdrave ishrane.

Prvo, vredi napomenuti da će, kao i kod bilo čega što jedemo, hlorofil biti svaren i degradiran, i ne moramo da budemo „detoksifikovani“ jer naša jetra to prilično dobro radi.
Drugo, svi dokazi koji mogu ukazivati na 'anti-kancer' i 'anti-bakterijska' svojstva su in vitro. To znači da su proučavani u petrijevoj posudi u laboratoriji, a ne na ljudskom telu.
In vitro studije su zanimljive, ali nemaju nikakvog uticaja na to da li bi se ovi mehanizmi javili u ljudskom telu u fiziološkim uslovima.

Dodaci hlorofila
Hlorofil je privukao veliku pažnju kao kritična supstanca koja formira alkalije, u meri u kojoj se preporučuju dodaci hlorofila. Postoje tvrdnje da ima dejstvo „protiv raka“ i „antibakterijska“ svojstva i da može „detoksikovati“ naša tela.