Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Kao ona pesma- 200 na sat u krivinu

Naravno ne po svaku cenu!Isao bih do granice da ne narusavam zdravlje.

Slažem se. To se podrazumeva.

I meni se podrazumeva,ali sam naveo da ne bude posle da nisam rekao.

I treba. Da znaju ljudi da ne treba ici na stetu svog zdravlja.

To jednom narusis i gotovo.

Ne mogu svi poremecaji da se isprave. Moraju ljudi to da shvate.

A imas stvari koje ni ne mozes ispraviti na zalost.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Kao ona pesma- 200 na sat u krivinu

Naravno ne po svaku cenu!Isao bih do granice da ne narusavam zdravlje.

Slažem se. To se podrazumeva.

I meni se podrazumeva,ali sam naveo da ne bude posle da nisam rekao.

I treba. Da znaju ljudi da ne treba ici na stetu svog zdravlja.

To jednom narusis i gotovo.

Ne mogu svi poremecaji da se isprave. Moraju ljudi to da shvate.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Kao ona pesma- 200 na sat u krivinu

Naravno ne po svaku cenu!Isao bih do granice da ne narusavam zdravlje.

Slažem se. To se podrazumeva.

I meni se podrazumeva,ali sam naveo da ne bude posle da nisam rekao.

I treba. Da znaju ljudi da ne treba ici na stetu svog zdravlja.

To jednom narusis i gotovo.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Kao ona pesma- 200 na sat u krivinu

Naravno ne po svaku cenu!Isao bih do granice da ne narusavam zdravlje.

Slažem se. To se podrazumeva.

I meni se podrazumeva,ali sam naveo da ne bude posle da nisam rekao.

I treba. Da znaju ljudi da ne treba ici na stetu svog zdravlja.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Kao ona pesma- 200 na sat u krivinu

Naravno ne po svaku cenu!Isao bih do granice da ne narusavam zdravlje.

Slažem se. To se podrazumeva.

I meni se podrazumeva,ali sam naveo da ne bude posle da nisam rekao.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Kao ona pesma- 200 na sat u krivinu

Naravno ne po svaku cenu!Isao bih do granice da ne narusavam zdravlje.

Slažem se. To se podrazumeva.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Kao ona pesma- 200 na sat u krivinu

Naravno ne po svaku cenu!Isao bih do granice da ne narusavam zdravlje.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Kao ona pesma- 200 na sat u krivinu

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Da se moze ja bih isao....

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Znaci probijas 100% i ides na 200%

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Nezahvalno je ovako pisati o tome. Izražen takmičarski duh može biti vid izgradnje samopouzdanja koje nije dovoljno veliko. Takođe može biti nametnuto vaspitanjem ili je želja za večitim dokazivanjem prvo roditeljima, onda i drugima, a može biti i naučeno po modelu, da si video od nekog od roditelja ili ko te je odgajao.

I opet si u pravu!Svaka cast!Ja mislim da je to bio razlog sto sam hteo da dokazem mojim roditeljima pogotovo ocu koji je moju sestru dizao do nebesa da sam i ja jednako dobar kao ona.Sigurno je i mene voleo ne kazem i danas kada sam i ja roditelj vec totalno drugacije gledam na to ali to u to vreme je uzrokovalo to da sam se uvek i u svemu takmicio na zivot ili smrt.

Hvala, sa te strane drago mi je što si sada svestan toga, a nimalo nije mi drago što si se tako osećao - svesno ili podsvesno. Elem, bitno je da si sada to razrešio i da se na isto ne vraćaš.

Osecaj kao osecaj nije bilo dobro,tu si u pravu,ali recimo meni je takmicenje donelo puno pravih prijatelja,obisao sam skoro ceo svet,sto mozda drugacije ne bih....tako da sam mu i zahvalan na tome.
Ne vracam se sigurno!

Uvideo si da ti je to donelo dosta dobrih stvari. To je važno.

Kad bih ponovo pocinjao opet bih isto uradio!Nista ne zalim!

To je zato sto si se pronasao u tome. I ja sam se tako razmisljao sta bi bilo da sam krenuo nekim drugim putem. Jedno vreme sam smatrao da bi mi nesto drugo vise prijalo. Medjutim, nije tako. Ja bih opet isto izabrao.

I ja sam cesto razmisljao pogotovo dok sam lezao na bolnickom krevetu,onda sam imao vremena,mozda cak i previse za mene ali opet sam dosao do zakljucka da je dobro sto se ovako desilo i sigurno mi se to tako desilo zbog nekog razloga.
Na znam da li sam pricao recimo da nisam doziveo tu nesrecu onda bih sledeci vikend otisao na Svetsko prvenstvo i isao bih avionom koji se na kraju srusio i nije bilo prezivelih.....sta ti je sudbina....to mi nisu smeli odmah ni da kazu moji,nego puno kasnije su mi to ispricali.I ovako sam visio izmedu zivota i smrti ali onako bih umro sigurno.
Sta je sudbina.Da je neko iz Holivuda hteo da napise jednu knjigu o tome ne bi znao ovako da je napise kao sto je meni zivot napisao!

To sto si sada rekao je zaista filmski,kao po nekom scenariju. I ti si bas imao kartu za taj avion? Strasne su to situacije.

Da,i rezervaciju u hotelu i prijavu za takmicenje,placenu kotizaciju....sve.Naravno sto nikad necu moci povratiti,ali mi nije zao,jer sam ostao ziv!!!!

Naravno. To je najvaznije i tako moras da gledas na stvar.

Naravno,tako i gledam,ali mi nije bilo svejedno i to ne zbog finansija....dugo vremena mi je trebalo da sve to "svarim"....prvo saobracajku pa posle ovu situaciju....

U zivotu se mogu desiti razne negativne situacije,koje izgledaju nestvarne. Ali je bitno da se posle svake covek podigne i nastavi dalje. Nije uvek lako,ali nije ni nemoguce.

Znas sta je najinteresantnije u svemu tome sto se meni desilo?Da nijednog trenutka nisam pomislio na to da mozda/eventualno necu uspeti!Ja sam bio ubeden da cu uspeti!Tek sada kada me pitaju tokom intervjua ili dok prepricavam vama razmisljam o tome a sta da se nije tako desilo?Sta da sam stvarno otisao tim avionom,sta da sam stvarno ostao paralizovan itd.....

Prirodno je da se uvek pitamo šta bi bilo. Ali mislim da ovde više treba da budeš zahvalan na tome koliko si sreće imao.

Maximalno sam zahvalan i nisam se do skora ni pitao,nego tek sad kada mi postavljaju pitanja kako sam sve to uspeo da prebrodim pomislim na to da meni u tom trenutku nije ni dolazilo do tog pitanja nego mi je bilo prirodno da cu se oporaviti.To sam samo naveo kao zanimljivost.Nemam niceg od toga da se pitam sta bi bilo kad bi bilo.....To sam jos iz sporta naucio.

Meni period u životu kada sam se tako stalno preispitivao nije ništa dobro doneo. Dešava se da se ovako zapitamo za neke situacije. Ali ne treba da nam postane opsesija. Govorim iz iskustva. Ništa dobro ne donosi.

Sa ovim se baš slažem. Imam i ja sličnog iskustva. Nekada jednostavno treba pustiti da se dešava život.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Ja mislim da svi moramo prvo proci kroz taj period preispitavanja da bi posle naucili vrednovati svaki trenutak zivota i da ga dozivimo!!!!

Sigurno da je potrebno.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Znas me kakav sam,maximalista.

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Nezahvalno je ovako pisati o tome. Izražen takmičarski duh može biti vid izgradnje samopouzdanja koje nije dovoljno veliko. Takođe može biti nametnuto vaspitanjem ili je želja za večitim dokazivanjem prvo roditeljima, onda i drugima, a može biti i naučeno po modelu, da si video od nekog od roditelja ili ko te je odgajao.

I opet si u pravu!Svaka cast!Ja mislim da je to bio razlog sto sam hteo da dokazem mojim roditeljima pogotovo ocu koji je moju sestru dizao do nebesa da sam i ja jednako dobar kao ona.Sigurno je i mene voleo ne kazem i danas kada sam i ja roditelj vec totalno drugacije gledam na to ali to u to vreme je uzrokovalo to da sam se uvek i u svemu takmicio na zivot ili smrt.

Hvala, sa te strane drago mi je što si sada svestan toga, a nimalo nije mi drago što si se tako osećao - svesno ili podsvesno. Elem, bitno je da si sada to razrešio i da se na isto ne vraćaš.

Osecaj kao osecaj nije bilo dobro,tu si u pravu,ali recimo meni je takmicenje donelo puno pravih prijatelja,obisao sam skoro ceo svet,sto mozda drugacije ne bih....tako da sam mu i zahvalan na tome.
Ne vracam se sigurno!

Uvideo si da ti je to donelo dosta dobrih stvari. To je važno.

Kad bih ponovo pocinjao opet bih isto uradio!Nista ne zalim!

To je zato sto si se pronasao u tome. I ja sam se tako razmisljao sta bi bilo da sam krenuo nekim drugim putem. Jedno vreme sam smatrao da bi mi nesto drugo vise prijalo. Medjutim, nije tako. Ja bih opet isto izabrao.

I ja sam cesto razmisljao pogotovo dok sam lezao na bolnickom krevetu,onda sam imao vremena,mozda cak i previse za mene ali opet sam dosao do zakljucka da je dobro sto se ovako desilo i sigurno mi se to tako desilo zbog nekog razloga.
Na znam da li sam pricao recimo da nisam doziveo tu nesrecu onda bih sledeci vikend otisao na Svetsko prvenstvo i isao bih avionom koji se na kraju srusio i nije bilo prezivelih.....sta ti je sudbina....to mi nisu smeli odmah ni da kazu moji,nego puno kasnije su mi to ispricali.I ovako sam visio izmedu zivota i smrti ali onako bih umro sigurno.
Sta je sudbina.Da je neko iz Holivuda hteo da napise jednu knjigu o tome ne bi znao ovako da je napise kao sto je meni zivot napisao!

To sto si sada rekao je zaista filmski,kao po nekom scenariju. I ti si bas imao kartu za taj avion? Strasne su to situacije.

Da,i rezervaciju u hotelu i prijavu za takmicenje,placenu kotizaciju....sve.Naravno sto nikad necu moci povratiti,ali mi nije zao,jer sam ostao ziv!!!!

Naravno. To je najvaznije i tako moras da gledas na stvar.

Naravno,tako i gledam,ali mi nije bilo svejedno i to ne zbog finansija....dugo vremena mi je trebalo da sve to "svarim"....prvo saobracajku pa posle ovu situaciju....

U zivotu se mogu desiti razne negativne situacije,koje izgledaju nestvarne. Ali je bitno da se posle svake covek podigne i nastavi dalje. Nije uvek lako,ali nije ni nemoguce.

Znas sta je najinteresantnije u svemu tome sto se meni desilo?Da nijednog trenutka nisam pomislio na to da mozda/eventualno necu uspeti!Ja sam bio ubeden da cu uspeti!Tek sada kada me pitaju tokom intervjua ili dok prepricavam vama razmisljam o tome a sta da se nije tako desilo?Sta da sam stvarno otisao tim avionom,sta da sam stvarno ostao paralizovan itd.....

Prirodno je da se uvek pitamo šta bi bilo. Ali mislim da ovde više treba da budeš zahvalan na tome koliko si sreće imao.

Maximalno sam zahvalan i nisam se do skora ni pitao,nego tek sad kada mi postavljaju pitanja kako sam sve to uspeo da prebrodim pomislim na to da meni u tom trenutku nije ni dolazilo do tog pitanja nego mi je bilo prirodno da cu se oporaviti.To sam samo naveo kao zanimljivost.Nemam niceg od toga da se pitam sta bi bilo kad bi bilo.....To sam jos iz sporta naucio.

Meni period u životu kada sam se tako stalno preispitivao nije ništa dobro doneo. Dešava se da se ovako zapitamo za neke situacije. Ali ne treba da nam postane opsesija. Govorim iz iskustva. Ništa dobro ne donosi.

Sa ovim se baš slažem. Imam i ja sličnog iskustva. Nekada jednostavno treba pustiti da se dešava život.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Ja mislim da svi moramo prvo proci kroz taj period preispitavanja da bi posle naucili vrednovati svaki trenutak zivota i da ga dozivimo!!!!

Naravno, potrebno je za to određeno iskustvo ali ne i da se čeka previše.

Tu si u pravu,jer se sto vise ceka veci je problem...

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Stalno se to potencira danas kada se govori o životu i mentalnom zdravlju ali ne znam da li ljudi to zaista razumeju ili usvajaju.

Prvih par puta ne verujem,barem ja tako iskustvo imam.Sada vec usvajam uglavnom,ali ne u 100% slucajeva iako znam da bi trebao.
Ali radim na tome.

Ne može se primenjivati baš u 100% slučajeva ali što češće to bolje.

Pomenuli smo jednom prilikom kako je nekima tesko kada zavrse profesionalnu karijeru. Da li postoji strah kod nekih od zavrsetka profesionalnog bavljenja sportom,pa je samo to razlog sto nastavljaju sa takmicenjima ili je jednostavno zelja za takmicenjem kod nekih bas izrazena? Kakvo je vase misljenje?

Strah je više ka i strah od penzije kod ambicioznih ljudi pa je to jedan od razloga. Drugi je kada je kod nekog izražen takmičarski duh. Može biti i pogrešno uverenje da ništa drugo ne znaju da rade. Takođe nedovoljno ostvarene ambicije u globalu.

Sve si rekla!
Kod mene je recimo bio,vise volim da kazem bio nego jeste izrazen takmicarski duh.Ja recimo ne znam da igram ni karte a da se ne takmicim,ili nikako nisam mogao igrati prijateljske utakmice,meni je i to bila bitka za zivot i smrt.Ne znam zasto je to tako bilo ali tako je.Sta ti mislis dr.Anita?
Sada vec polako pocinjem da popustam u tome.
A ostvario sam rezultate sto sam planirao,cak i vise od toga.Moja zelja je bila da budem Svetski prvak jednom,a postigao sam to 5 puta,O Svetskom rekordu nisam ni sanjao a u jednom trenutku sam ih drzao 3,ostala mi je jos uvek jedna,tako da sa te strane nisam imao problema.

Nezahvalno je ovako pisati o tome. Izražen takmičarski duh može biti vid izgradnje samopouzdanja koje nije dovoljno veliko. Takođe može biti nametnuto vaspitanjem ili je želja za večitim dokazivanjem prvo roditeljima, onda i drugima, a može biti i naučeno po modelu, da si video od nekog od roditelja ili ko te je odgajao.

I opet si u pravu!Svaka cast!Ja mislim da je to bio razlog sto sam hteo da dokazem mojim roditeljima pogotovo ocu koji je moju sestru dizao do nebesa da sam i ja jednako dobar kao ona.Sigurno je i mene voleo ne kazem i danas kada sam i ja roditelj vec totalno drugacije gledam na to ali to u to vreme je uzrokovalo to da sam se uvek i u svemu takmicio na zivot ili smrt.

Hvala, sa te strane drago mi je što si sada svestan toga, a nimalo nije mi drago što si se tako osećao - svesno ili podsvesno. Elem, bitno je da si sada to razrešio i da se na isto ne vraćaš.

Osecaj kao osecaj nije bilo dobro,tu si u pravu,ali recimo meni je takmicenje donelo puno pravih prijatelja,obisao sam skoro ceo svet,sto mozda drugacije ne bih....tako da sam mu i zahvalan na tome.
Ne vracam se sigurno!

Uvideo si da ti je to donelo dosta dobrih stvari. To je važno.

Kad bih ponovo pocinjao opet bih isto uradio!Nista ne zalim!

To je zato sto si se pronasao u tome. I ja sam se tako razmisljao sta bi bilo da sam krenuo nekim drugim putem. Jedno vreme sam smatrao da bi mi nesto drugo vise prijalo. Medjutim, nije tako. Ja bih opet isto izabrao.

I ja sam cesto razmisljao pogotovo dok sam lezao na bolnickom krevetu,onda sam imao vremena,mozda cak i previse za mene ali opet sam dosao do zakljucka da je dobro sto se ovako desilo i sigurno mi se to tako desilo zbog nekog razloga.
Na znam da li sam pricao recimo da nisam doziveo tu nesrecu onda bih sledeci vikend otisao na Svetsko prvenstvo i isao bih avionom koji se na kraju srusio i nije bilo prezivelih.....sta ti je sudbina....to mi nisu smeli odmah ni da kazu moji,nego puno kasnije su mi to ispricali.I ovako sam visio izmedu zivota i smrti ali onako bih umro sigurno.
Sta je sudbina.Da je neko iz Holivuda hteo da napise jednu knjigu o tome ne bi znao ovako da je napise kao sto je meni zivot napisao!

To sto si sada rekao je zaista filmski,kao po nekom scenariju. I ti si bas imao kartu za taj avion? Strasne su to situacije.

Da,i rezervaciju u hotelu i prijavu za takmicenje,placenu kotizaciju....sve.Naravno sto nikad necu moci povratiti,ali mi nije zao,jer sam ostao ziv!!!!

Naravno. To je najvaznije i tako moras da gledas na stvar.

Naravno,tako i gledam,ali mi nije bilo svejedno i to ne zbog finansija....dugo vremena mi je trebalo da sve to "svarim"....prvo saobracajku pa posle ovu situaciju....

U zivotu se mogu desiti razne negativne situacije,koje izgledaju nestvarne. Ali je bitno da se posle svake covek podigne i nastavi dalje. Nije uvek lako,ali nije ni nemoguce.

Znas sta je najinteresantnije u svemu tome sto se meni desilo?Da nijednog trenutka nisam pomislio na to da mozda/eventualno necu uspeti!Ja sam bio ubeden da cu uspeti!Tek sada kada me pitaju tokom intervjua ili dok prepricavam vama razmisljam o tome a sta da se nije tako desilo?Sta da sam stvarno otisao tim avionom,sta da sam stvarno ostao paralizovan itd.....

Prirodno je da se uvek pitamo šta bi bilo. Ali mislim da ovde više treba da budeš zahvalan na tome koliko si sreće imao.

Maximalno sam zahvalan i nisam se do skora ni pitao,nego tek sad kada mi postavljaju pitanja kako sam sve to uspeo da prebrodim pomislim na to da meni u tom trenutku nije ni dolazilo do tog pitanja nego mi je bilo prirodno da cu se oporaviti.To sam samo naveo kao zanimljivost.Nemam niceg od toga da se pitam sta bi bilo kad bi bilo.....To sam jos iz sporta naucio.

Meni period u životu kada sam se tako stalno preispitivao nije ništa dobro doneo. Dešava se da se ovako zapitamo za neke situacije. Ali ne treba da nam postane opsesija. Govorim iz iskustva. Ništa dobro ne donosi.

Sa ovim se baš slažem. Imam i ja sličnog iskustva. Nekada jednostavno treba pustiti da se dešava život.

Očigledno da se to mnogima dešava. Dobro bi bilo kada bismo uvek mogli da doživimo svaki trenutak života, da živimo u sadašnjosti. A ne da živimo u prošlosti ili budućnosti.

Ja mislim da svi moramo prvo proci kroz taj period preispitavanja da bi posle naucili vrednovati svaki trenutak zivota i da ga dozivimo!!!!

Naravno, potrebno je za to određeno iskustvo ali ne i da se čeka previše.