Ukratko – nismo svi isti. Ono što biohemijski i biomehanički radi za jednog takmičara, ne mora da radi za drugog. Vođenje dnevnika je zapravo tvoja lična studija slučaja (case study) gde si ti i naučnik i ispitanik.

Naravno da nismo svi isti,ali ako imas iste "probleme" kao ja onda mogu ti navesti 5-6 stvari koje su meni pomogli pa od toliko ce i tebi pomoci barem 1-2 i neces gubiti vreme trazuci na internetu odgovor....

Sa te strane da ali je najbolje ipak učiti na sopstvenom iskustvu.

Svakako ces i sa time uciti na sopstvenom iskustvu jer nema instant resenja za svakog.Svako telo je malo drugacije,sto ti sam moras korigovati.

Ono što ti nazivaš "korigovanjem" je zapravo ono što mi u medicini zovemo individualizovana adaptacija — i baš zato dnevnik treninga i ishrane ostaje najbolji alat koji neko može da ima, jer ti omogućava da tu korekciju radiš na osnovu podataka, a ne nagađanja. Tvojih 5-6 saveta su odličan početak za nekoga ko ima sličan "problem" kao ti, ali upravo dnevnik će mu pokazati koji od tih saveta stvarno rade za njegovo telo.

Slazem se potpuno.
Evo nekoliko saveta za vodenje dnevnika:

https://www.pansport.rs/tekstoteka/vezbanje/dnevnik-treninga-kao-odlican-pokazatelj

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Fiziologija 'pumpe' (Hiperemija): Kada zapišeš da ti je određeni obrok (npr. bogat ugljenim hidratima i natrijumom) ili specifičan broj ponavljanja doneo brutalnu pumpu, ti zapravo dokumentuješ optimalan priliv krvi u mišić. Više ugljenih hidrata znači puniji depoi glikogena, a svaki gram glikogena vezuje oko 3-4 grama vode. To, uz povećano stvaranje azot-oksida (NO) usled mehaničkog stresa, širi krvne sudove. Dnevnik ti pomaže da tačno mapiraš taj idealan metabolički balans.

Ovo je vazno iz razloga da ako se takmicis da na dan takmicenja budes u najboljoj formi.

S Aki vaš postupak u profesionalnom sportu ima neku naučnu podlogu, zato je dobro kada se usklade znanje, iskustvo i praksa.

Jedino tako mozes napredovati i postici svoj cilj.

Slažem se potpuno — i mislim da je to poruka koja vredi ponoviti svakom ko čita ovu temu. Napredak retko dolazi iz slepog kopiranja tuđeg programa, a još ređe iz čistog nagađanja. Dolazi iz kombinacije: razumeš zašto nešto radiš (znanje), probaš to na sebi (iskustvo), i onda to dosledno primenjuješ i pratiš (praksa). Kad ta tri elementa rade zajedno, rezultati dolaze mnogo brže i bezbednije.

Ja sam uvek zato da volim da znam sta radim i zasto.Ne samo u sportu nego i u zivotu.Nikad nisam voleo nesto sto se moralo uciti napamet.Vise sam voleo nesto sto smo ucili da bi znali to znanje i primeniti.

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Neuromuskularna adaptacija: Kada primetiš da ti je hip thrust podigao maksimum na čučnju, ti zapravo beležiš jačanje gluteusa kao primarnog ekstenzora kuka. To direktno uklanja takozvanu 'glutealnu amneziju' i popravlja biomehaniku pokreta. Telo uči da bolje regrutuje motorne jedinice.

Namerno sam naveo tu vezbu jer mnogi pocetnici ni ne rade cucanj,a ako rade onda ga ne rade pravilno i ako ubacite ovu vezbu i jacate te misice onda cete automatski pravilno raditi cucanj.

Najjednostavnije rečeno: Hip thrust i čučanj su savršen par jer jedno drugom krpe mane. Hip thrust direktno gradi snagu u "mrtvom uglu" čučnja.

I dovodi kuk u takvu poziciju iz koje je puno lakse uraditi cucanj.

Tačno tako, i to je odlična ilustracija principa "prenosa snage" (transfer of strength) — kad ojačaš pokret u optimalnoj poziciji kuka, to menja i nervno-mišićni obrazac za ceo lanac pokreta, ne samo za samu vežbu hip thrusta. Zato je ovo jedan od retkih primera gde kombinacija dve naizgled različite vežbe daje veći efekat nego zbir pojedinačnih — pravi sinergijski par.

Isto kao i veslanje u predklonu sa sipkom jaca benc,kod onih koji benc rade takmicarski.
Ili deadlift isto jaca i cucanj,jer sa jacim ledima mozes veci teret podici u cucnju.

Ukratko – nismo svi isti. Ono što biohemijski i biomehanički radi za jednog takmičara, ne mora da radi za drugog. Vođenje dnevnika je zapravo tvoja lična studija slučaja (case study) gde si ti i naučnik i ispitanik.

Naravno da nismo svi isti,ali ako imas iste "probleme" kao ja onda mogu ti navesti 5-6 stvari koje su meni pomogli pa od toliko ce i tebi pomoci barem 1-2 i neces gubiti vreme trazuci na internetu odgovor....

Sa te strane da ali je najbolje ipak učiti na sopstvenom iskustvu.

Svakako ces i sa time uciti na sopstvenom iskustvu jer nema instant resenja za svakog.Svako telo je malo drugacije,sto ti sam moras korigovati.

Ono što ti nazivaš "korigovanjem" je zapravo ono što mi u medicini zovemo individualizovana adaptacija — i baš zato dnevnik treninga i ishrane ostaje najbolji alat koji neko može da ima, jer ti omogućava da tu korekciju radiš na osnovu podataka, a ne nagađanja. Tvojih 5-6 saveta su odličan početak za nekoga ko ima sličan "problem" kao ti, ali upravo dnevnik će mu pokazati koji od tih saveta stvarno rade za njegovo telo.

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Fiziologija 'pumpe' (Hiperemija): Kada zapišeš da ti je određeni obrok (npr. bogat ugljenim hidratima i natrijumom) ili specifičan broj ponavljanja doneo brutalnu pumpu, ti zapravo dokumentuješ optimalan priliv krvi u mišić. Više ugljenih hidrata znači puniji depoi glikogena, a svaki gram glikogena vezuje oko 3-4 grama vode. To, uz povećano stvaranje azot-oksida (NO) usled mehaničkog stresa, širi krvne sudove. Dnevnik ti pomaže da tačno mapiraš taj idealan metabolički balans.

Ovo je vazno iz razloga da ako se takmicis da na dan takmicenja budes u najboljoj formi.

S Aki vaš postupak u profesionalnom sportu ima neku naučnu podlogu, zato je dobro kada se usklade znanje, iskustvo i praksa.

Jedino tako mozes napredovati i postici svoj cilj.

Slažem se potpuno — i mislim da je to poruka koja vredi ponoviti svakom ko čita ovu temu. Napredak retko dolazi iz slepog kopiranja tuđeg programa, a još ređe iz čistog nagađanja. Dolazi iz kombinacije: razumeš zašto nešto radiš (znanje), probaš to na sebi (iskustvo), i onda to dosledno primenjuješ i pratiš (praksa). Kad ta tri elementa rade zajedno, rezultati dolaze mnogo brže i bezbednije.

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Neuromuskularna adaptacija: Kada primetiš da ti je hip thrust podigao maksimum na čučnju, ti zapravo beležiš jačanje gluteusa kao primarnog ekstenzora kuka. To direktno uklanja takozvanu 'glutealnu amneziju' i popravlja biomehaniku pokreta. Telo uči da bolje regrutuje motorne jedinice.

Namerno sam naveo tu vezbu jer mnogi pocetnici ni ne rade cucanj,a ako rade onda ga ne rade pravilno i ako ubacite ovu vezbu i jacate te misice onda cete automatski pravilno raditi cucanj.

Najjednostavnije rečeno: Hip thrust i čučanj su savršen par jer jedno drugom krpe mane. Hip thrust direktno gradi snagu u "mrtvom uglu" čučnja.

I dovodi kuk u takvu poziciju iz koje je puno lakse uraditi cucanj.

Tačno tako, i to je odlična ilustracija principa "prenosa snage" (transfer of strength) — kad ojačaš pokret u optimalnoj poziciji kuka, to menja i nervno-mišićni obrazac za ceo lanac pokreta, ne samo za samu vežbu hip thrusta. Zato je ovo jedan od retkih primera gde kombinacija dve naizgled različite vežbe daje veći efekat nego zbir pojedinačnih — pravi sinergijski par.

Ukratko – nismo svi isti. Ono što biohemijski i biomehanički radi za jednog takmičara, ne mora da radi za drugog. Vođenje dnevnika je zapravo tvoja lična studija slučaja (case study) gde si ti i naučnik i ispitanik.

Naravno da nismo svi isti,ali ako imas iste "probleme" kao ja onda mogu ti navesti 5-6 stvari koje su meni pomogli pa od toliko ce i tebi pomoci barem 1-2 i neces gubiti vreme trazuci na internetu odgovor....

Sa te strane da ali je najbolje ipak učiti na sopstvenom iskustvu.

Svakako ces i sa time uciti na sopstvenom iskustvu jer nema instant resenja za svakog.Svako telo je malo drugacije,sto ti sam moras korigovati.

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Fiziologija 'pumpe' (Hiperemija): Kada zapišeš da ti je određeni obrok (npr. bogat ugljenim hidratima i natrijumom) ili specifičan broj ponavljanja doneo brutalnu pumpu, ti zapravo dokumentuješ optimalan priliv krvi u mišić. Više ugljenih hidrata znači puniji depoi glikogena, a svaki gram glikogena vezuje oko 3-4 grama vode. To, uz povećano stvaranje azot-oksida (NO) usled mehaničkog stresa, širi krvne sudove. Dnevnik ti pomaže da tačno mapiraš taj idealan metabolički balans.

Ovo je vazno iz razloga da ako se takmicis da na dan takmicenja budes u najboljoj formi.

S Aki vaš postupak u profesionalnom sportu ima neku naučnu podlogu, zato je dobro kada se usklade znanje, iskustvo i praksa.

Jedino tako mozes napredovati i postici svoj cilj.

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Neuromuskularna adaptacija: Kada primetiš da ti je hip thrust podigao maksimum na čučnju, ti zapravo beležiš jačanje gluteusa kao primarnog ekstenzora kuka. To direktno uklanja takozvanu 'glutealnu amneziju' i popravlja biomehaniku pokreta. Telo uči da bolje regrutuje motorne jedinice.

Namerno sam naveo tu vezbu jer mnogi pocetnici ni ne rade cucanj,a ako rade onda ga ne rade pravilno i ako ubacite ovu vezbu i jacate te misice onda cete automatski pravilno raditi cucanj.

Najjednostavnije rečeno: Hip thrust i čučanj su savršen par jer jedno drugom krpe mane. Hip thrust direktno gradi snagu u "mrtvom uglu" čučnja.

I dovodi kuk u takvu poziciju iz koje je puno lakse uraditi cucanj.

Ukratko – nismo svi isti. Ono što biohemijski i biomehanički radi za jednog takmičara, ne mora da radi za drugog. Vođenje dnevnika je zapravo tvoja lična studija slučaja (case study) gde si ti i naučnik i ispitanik.

Naravno da nismo svi isti,ali ako imas iste "probleme" kao ja onda mogu ti navesti 5-6 stvari koje su meni pomogli pa od toliko ce i tebi pomoci barem 1-2 i neces gubiti vreme trazuci na internetu odgovor....

Sa te strane da ali je najbolje ipak učiti na sopstvenom iskustvu.

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Praćenje CNS-a (Centralnog nervnog sistema): Beleženjem nivoa snage i zamora možeš na vreme da vidiš kada performanse padaju. To je najbolji način za prevenciju sindroma pretreniranosti (overtraining), koji vodi do skoka kortizola, pada imuniteta i povreda.

Kod mene je to izmedu 6-8 nedelja.

Period od 6 do 8 nedelja je zapravo u fiziološkoj zoni u kojoj akumulirani sistemski zamor (pre svega zamor centralnog nervnog sistema) dostiže svoj vrhunac kod većine rekreativaca i sportista koji treniraju sa visokim intenzitetom.

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Neuromuskularna adaptacija: Kada primetiš da ti je hip thrust podigao maksimum na čučnju, ti zapravo beležiš jačanje gluteusa kao primarnog ekstenzora kuka. To direktno uklanja takozvanu 'glutealnu amneziju' i popravlja biomehaniku pokreta. Telo uči da bolje regrutuje motorne jedinice.

Namerno sam naveo tu vezbu jer mnogi pocetnici ni ne rade cucanj,a ako rade onda ga ne rade pravilno i ako ubacite ovu vezbu i jacate te misice onda cete automatski pravilno raditi cucanj.

Najjednostavnije rečeno: Hip thrust i čučanj su savršen par jer jedno drugom krpe mane. Hip thrust direktno gradi snagu u "mrtvom uglu" čučnja.

Iz medicinskog i fiziološkog ugla, evo zašto je ovo što si naveo ključno:

Fiziologija 'pumpe' (Hiperemija): Kada zapišeš da ti je određeni obrok (npr. bogat ugljenim hidratima i natrijumom) ili specifičan broj ponavljanja doneo brutalnu pumpu, ti zapravo dokumentuješ optimalan priliv krvi u mišić. Više ugljenih hidrata znači puniji depoi glikogena, a svaki gram glikogena vezuje oko 3-4 grama vode. To, uz povećano stvaranje azot-oksida (NO) usled mehaničkog stresa, širi krvne sudove. Dnevnik ti pomaže da tačno mapiraš taj idealan metabolički balans.

Ovo je vazno iz razloga da ako se takmicis da na dan takmicenja budes u najboljoj formi.

S Aki vaš postupak u profesionalnom sportu ima neku naučnu podlogu, zato je dobro kada se usklade znanje, iskustvo i praksa.

Dokle god se "novo" isprobava unutar bezbednih zona, to je odličan način da čovek upozna svoje telo.

Apsolutno se slazem.I da covek ne ponavlja ono sto vec zna u smislu da ne pravi iste greske dva puta.

Ovo je možda i najvažnija rečenica u celoj našoj razmeni. Upravo tu primer kao što je tvoj dnevnik treninga dobija pravu vrednost — nije samo evidencija, već alat da se greška prepozna i ne ponovi. Mnogi ljudi prave istu grešku po treći, četvrti put jer nemaju taj pisani trag da ih podseti.

Hvala ti.Slazem se apsolutno.Zato uvek i predlazem da se vodi dnevnik treninga i ishrane.

Generalno je dobro voditi dnevnik, a posebno kada je u pitanju bilo šta vezano za zdravlje.

I ako si takmicar ili u bodi bildingu da znas kod koje misicne grupe i kod koje vezbe si imao najbolju misicnu pumpu,a recimo u sportovima snage koja je to vezba od koje si ojacao triceps a samim tim i svoj benc pres ili si isprobao hip thrust i uveo u svoj trening program i zbog toga ti se povecao max na cucnju itd itd....jako puno pozitivnih stvari ima od vodenja dnevnika.
Ili sta si jeo od hrane taj dan pa da je misicna pumpa bila bolja nego dotle ili sta si jeo da si imao vise snage itd itd....

Kao lekarka, mogu samo apsolutno da podržim ovaj post. Vođenje dnevnika treninga i ishrane nije samo motivaciona alatka, već ozbiljan naučni pristup sopstvenom telu.

Ja bih dodao da ne samo sopstvenom telu nego i drugom telu ako ima iste "probleme"...u smislu imas neki misic koji je malo tvrdoglav,recimo butine kao ja i ja ti savetujem koje su vezbe meni pomogle da razvijem te misice to ce najverovatnije i tebi pomoci....

Slažem se, svoje učenje i znanje prenosiš dalje.

Ukratko – nismo svi isti. Ono što biohemijski i biomehanički radi za jednog takmičara, ne mora da radi za drugog. Vođenje dnevnika je zapravo tvoja lična studija slučaja (case study) gde si ti i naučnik i ispitanik.

Naravno da nismo svi isti,ali ako imas iste "probleme" kao ja onda mogu ti navesti 5-6 stvari koje su meni pomogli pa od toliko ce i tebi pomoci barem 1-2 i neces gubiti vreme trazuci na internetu odgovor....