Svakako se nedovoljno medijski priča o tome pa su ljudi u manjim, zatvorenim, sredinama, nedovoljno upućeni.

Tačno je da je teško pronaći psihoterapeuta koji odgovara osobi i da pri tom ima slobodnog termina itd. Ali opet, veoma je bitno raditi na mentalnom zdravlju i higijeni i treba se potruditi.

Naravno da je bolje suočavanje. Ja sam ovde iznela ono što je češće.

Ne bi. Samo suočavanje sa problemom nosi mnogo stresa, traganje za rešenjem i rešavanje isto. Mnogo je bezazleniji način prosto reći izgovor i baviti se drugim stvarima.

Svako izgradi svoj mehanizam. Ali....ne znaci da ce ga dovesti an bezbedno mesto i iz tog razloga je bolje suociti se.

Da, slažem se. Samo se žale, ništa ne čine sa svojim životom i čekaju da ih drugi sažaljevaju. To jeste suština. Oni ne žele ništa da promene. Umesto da svoju energiju usmere na sopstveni razvoj, oni je troše na jadikovanje nad životom.

Mozda bi manje energije utrosili na to da prevazidu problem nego kako da nadu izgovore.

Svakako, ali moram ponovo da izrazim cinjenicu da nemaju svi taj kapacitet.

Mnogo je veliki problem što se kod nas ne priča više o zdravlju. Više medijske priče o zdravlju bi umnogome doprinelo poboljšanju istog. Tu najviše akcenta bih stavila na mentalno zdravlje jer je tu prevencija ujedno i prevencija fizičkih bolesti.
Nadam se da će se popularizovati psihoterapija i kod nas, kao i svuda jer je zaista i zdravima potrebna.

Ima nekih emisija o zdravlju, ali ne znam koliko su popularne. Ja ih i ne pratim. Mislim da mora da postoji drugačiji pristup široj populaciji.

Ja znam za bukvalno jednu jedinu na tv-u.

Mnogo je veliki problem što se kod nas ne priča više o zdravlju. Više medijske priče o zdravlju bi umnogome doprinelo poboljšanju istog. Tu najviše akcenta bih stavila na mentalno zdravlje jer je tu prevencija ujedno i prevencija fizičkih bolesti.
Nadam se da će se popularizovati psihoterapija i kod nas, kao i svuda jer je zaista i zdravima potrebna.

Ja da sam imao tu pomoc 2015.godine verovatno bi se i dan danas takmicio.Ja jednostavno nisam mogao da prihvatim tu cinjenicu da necu moci da koristim levu ruku i da mi pola pluca nema....to je jednostavno bio prevelik sok za mene,i danas je,medutim sa vremenom naucio sam kako se boriti i nositi se sa time ali bez strucne pomoci.Morao sam sve sam da isprobam i vidim sta radi a sta ne radi.

Da li ti je u tim trenuxima padalo na pamet da potrayis pomoc?

Mnogo je veliki problem što se kod nas ne priča više o zdravlju. Više medijske priče o zdravlju bi umnogome doprinelo poboljšanju istog. Tu najviše akcenta bih stavila na mentalno zdravlje jer je tu prevencija ujedno i prevencija fizičkih bolesti.
Nadam se da će se popularizovati psihoterapija i kod nas, kao i svuda jer je zaista i zdravima potrebna.

Ja kada slusam starije generacije kada pricaju o odlascima kod lekara nekada i sad....pre su te i pitali svasta nesto i bavili se detaljnim proverama....sada smo na pokretnim trakama svi.

Zato su psihijatri jedna od najcenjenijih specijalnosti u SAD-u. Nije to bez razloga. Takav tempo života samo može dodatno da utiče na pojavu stresa.

Ja mislim da se to polako ali sigurno siri i na Evropu,samo jos kod nas na Balkanu nikako da se prosiri....

Kog god psihoterapeuta znam, prepun je sa terminima.
Idu ljudi, ali pojedini. Ne bi bilo ni dovoljno terapeuta za sve koji bi zeleli/trebali.

Ljudi ne shvataju da imaju neki psihički problem, zato što im to postane svakodnevica i onda žive na taj način i ništa ne uviđaju.

Eh sad- psihicki problem. Sta sve spada pod time?

Pitanje jeste na mestu. Ali je širok dijapazon. Ono što mogu da kažem i što se sećam iz psihijatrije, to je da razlika između normalnog i patološkog ponašanja nije kvalitativna. Znači ponašanje bude isto, ali se razlikuje u intenzitetu, frekvenciji i trajanju. Znači bude jače izraženo, učestalo i dugotrajno. Onda jeste u pitanju neka psihopatologija.

Ali gledajuci okolinu, svi su pod nekim stresom zivota,robovlasnickog drustva..... dakle, svi su onda sa psihickim problemima.

Naravno,samo je pitanje ko se kako nosi sa tim problemima.Nekima je dovoljno da vezbaju pa svu negativnu energiju isprazne iz sebe,a slabijima i tu ne mislim na fizicku slabost nego na mentalnu je lakse da posegnu za necim drogama,alkoholu-stvarima koje ih privremeno cine srecnim,a dugorocno ih unistava!

Ali ne zaboravi grupu ljudi koji cute i trpe dok ne izazovu bolest u sebi.

Ljudi ne shvataju da imaju neki psihički problem, zato što im to postane svakodnevica i onda žive na taj način i ništa ne uviđaju.

Eh sad- psihicki problem. Sta sve spada pod time?

Pitanje jeste na mestu. Ali je širok dijapazon. Ono što mogu da kažem i što se sećam iz psihijatrije, to je da razlika između normalnog i patološkog ponašanja nije kvalitativna. Znači ponašanje bude isto, ali se razlikuje u intenzitetu, frekvenciji i trajanju. Znači bude jače izraženo, učestalo i dugotrajno. Onda jeste u pitanju neka psihopatologija.

Ali gledajuci okolinu, svi su pod nekim stresom zivota,robovlasnickog drustva..... dakle, svi su onda sa psihickim problemima.

Ako remeti njihovo funkcionisanje u svakodnevnom životu, onda jesu.
Zato su psihijatri jedna od najcenjenijih specijalnosti u SAD-u. Nije to bez razloga. Takav tempo života samo može dodatno da utiče na pojavu stresa.

Ok, ali sta je resenje, da svi idu kod psihoterapeuta?
Mislim, trebali bi zbog mentalne higijene , ali ovde pricam o tome kako se resiti stresa.

Ne bi. Samo suočavanje sa problemom nosi mnogo stresa, traganje za rešenjem i rešavanje isto. Mnogo je bezazleniji način prosto reći izgovor i baviti se drugim stvarima.

Da, slažem se. Samo se žale, ništa ne čine sa svojim životom i čekaju da ih drugi sažaljevaju. To jeste suština. Oni ne žele ništa da promene. Umesto da svoju energiju usmere na sopstveni razvoj, oni je troše na jadikovanje nad životom.

Mozda bi manje energije utrosili na to da prevazidu problem nego kako da nadu izgovore.

Zato su psihijatri jedna od najcenjenijih specijalnosti u SAD-u. Nije to bez razloga. Takav tempo života samo može dodatno da utiče na pojavu stresa.

Ja mislim da se to polako ali sigurno siri i na Evropu,samo jos kod nas na Balkanu nikako da se prosiri....

Istina je takva da na ove prostore sve stiže kasnije. Ali primećujem da ima blagih pomaka. Čak sam primetio da psihijatrima odlaze i ljudi iz manjih sredina. To je isto dobar pokazatelj prosvešćivanja. Da ne postoji takva svest samo u velikim gradovima, već i u malim mestima. Ne mislim na odlazak zbog neke teške psihjatrijske bolesti, kao što su psihoze, već odlaze recimo zbog nekih nerešenih konflikata.

Veci je "sram" otici u malim mestima gde se svi znaju jer znas onu sta ce reci komsije?Ja sam vec bezbroj puta naveo primer Toma Stoltmana dvostrukog najjaceg coveka sveta koji je uz pomoc psihologa se priprema vec vise godina i svima prica koliko je to njemu pomoglo.On inace boluje i od autizma i uz strucnu pomoc je uspeo da "preboli" recimo da se pojavi pred vecom publikom,da prica,daje intervjue itd.

To jeste. Taj mentalitet je isti u svim našim mestima. Najvažnije nam je šta će pomisliti komšiluk.
A jesi spominjao da Stoltman ima autizam i da su mu psihoterapije pomogle. Iskreno za svaku pohvalu. Sa druge strane, postoje ljudi koji se samo nešto žale, a ništa ne rade na sebi i na poboljšanju svog života. Treba pogledati oko sebe sa čime se sve ljudi bore, pa istrajavaju u svojoj borbi.

Ja mislim da ti ljudi kkoji se samo zale a ne rade nista i nemaju istinsku zelju da uspeju u tome na sta se zale njima je bitnije da ga neko sazaljeva,da saoseca sa njim.

Da, slažem se. Samo se žale, ništa ne čine sa svojim životom i čekaju da ih drugi sažaljevaju. To jeste suština. Oni ne žele ništa da promene. Umesto da svoju energiju usmere na sopstveni razvoj, oni je troše na jadikovanje nad životom.

Zato su psihijatri jedna od najcenjenijih specijalnosti u SAD-u. Nije to bez razloga. Takav tempo života samo može dodatno da utiče na pojavu stresa.

Ja mislim da se to polako ali sigurno siri i na Evropu,samo jos kod nas na Balkanu nikako da se prosiri....

Istina je takva da na ove prostore sve stiže kasnije. Ali primećujem da ima blagih pomaka. Čak sam primetio da psihijatrima odlaze i ljudi iz manjih sredina. To je isto dobar pokazatelj prosvešćivanja. Da ne postoji takva svest samo u velikim gradovima, već i u malim mestima. Ne mislim na odlazak zbog neke teške psihjatrijske bolesti, kao što su psihoze, već odlaze recimo zbog nekih nerešenih konflikata.

Veci je "sram" otici u malim mestima gde se svi znaju jer znas onu sta ce reci komsije?Ja sam vec bezbroj puta naveo primer Toma Stoltmana dvostrukog najjaceg coveka sveta koji je uz pomoc psihologa se priprema vec vise godina i svima prica koliko je to njemu pomoglo.On inace boluje i od autizma i uz strucnu pomoc je uspeo da "preboli" recimo da se pojavi pred vecom publikom,da prica,daje intervjue itd.

To jeste. Taj mentalitet je isti u svim našim mestima. Najvažnije nam je šta će pomisliti komšiluk.
A jesi spominjao da Stoltman ima autizam i da su mu psihoterapije pomogle. Iskreno za svaku pohvalu. Sa druge strane, postoje ljudi koji se samo nešto žale, a ništa ne rade na sebi i na poboljšanju svog života. Treba pogledati oko sebe sa čime se sve ljudi bore, pa istrajavaju u svojoj borbi.

Ja mislim da ti ljudi kkoji se samo zale a ne rade nista i nemaju istinsku zelju da uspeju u tome na sta se zale njima je bitnije da ga neko sazaljeva,da saoseca sa njim.