I roditelji su problem što dozvoljavaju takve stvari. Ja kada sam bio mali, pa ako sam duže gledao tv, oni su me opominjali. Govorili su mi da izađem napolje ili nešto drugo da radim. A ovim današnjim klincima se mnogo toga toleriše.

Baš tako, više se roditeljima treba skretati pažnja.

Jeste. Ali nekada i ne žele da prihvate savete, kada im se skrene pažnja kako da se što bolje ophode prema deci.

Tu si u pravu,ali si bar onda ti kao pedagog uradio sto si najvise mogao.Ovako ni roditelj ni pedagog ne radi nista i posle se cudimo....

Tako je. Moraju različiti segmenti društva da budu uključeni u vaspitni proces dece.

Sam ne moze niko,ni roditelj a ni profesori.Moramo svi zajedno.Nekad recimo nisam mogao ici na trening fudbala ako sam u skoli imao lose ocene.Dosao je trener u skolu,pogledao ocene i ako sam nesto pokvario onda dok to nisam ispravio nisam mogao ici na trening.Danas ni toga nema.

Pitanje- šta se toliko promenilo u društvu pa smo preokupirana "crnim" temama i nemamo empatije za druge, čak mi za članove svoje porodice?

Nije do empatijenu vecini slucajeva vec su roditelji preoptereceni svim i svacim i premoreni.... to nam je nametnuto

Da,ali to nije razlog da ne vodis brigu o svom detetu to sto si premoren.

To što je neko premoren, ne znači da treba da zapostavi vaspitanje svog deteta i uopšte brigu o svom detetu.

Ili uopste brigu o svom zivotu,sebi....

Da, neko ko se zaista profesionalno bavi nečim i želi da ide u korak sa naukom treba i originalne radove da čita. Na žalost, uglavnom ljudi i nedostatku vremena zanemaruju to.

Ja mislim da je to opet izgovor.Ok sto imamo malo vremena,ali se uvek moze naci vreme za ono sto zaista hocemo!

Samo treba postaviti prioritete.
Staviti prvo na papir koliko h se drndaju telefoni?

To je najvaznije,prioriteti.Kako u sportu tako i u zivotu.
Pored telefona tu je jos i kompjuter.

Kad smo već kod kompjutera i telefona, zvanično je sad igranje igrica uključeno u bolesti zavisnosti prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti.

Zasto onda ne zabrane olimpijadu u igranju igrica?

A zabranjuju rvanje koji je bio prvi sport uvrsten u olikpijske igre....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Ajde objasni. Mnogo mi je zao sto gledam prazna igralista, eventualno klince koji drndaju telefone.
Ja sam igrao igrice, ali veci deo dana sam provodio napolju.

Ovde kod mene u kraju igraju klinci i fudbal i košarku i druge igre u dvorištu.  Ali verujem da ima i onih koji su u stanovima i kućama i drndaju mobilne i kompjutere.

Ima ih,ali verujem da ih bar duplo toliko igra kod kuce sa telefonima,kompjuterima i ostalim stvarima.

I roditelji su problem što dozvoljavaju takve stvari. Ja kada sam bio mali, pa ako sam duže gledao tv, oni su me opominjali. Govorili su mi da izađem napolje ili nešto drugo da radim. A ovim današnjim klincima se mnogo toga toleriše.

sto su i roditelji izgubljeni i premoreni, pa im se ucini laksi put.

Sada svi jure karijeru, pa onda nemaju vremena ni za svoju porodicu.

Ma koju karijeru, na svim poslovima si uslovljen i sa bolovanjem i slobodnim danima, itd. Ljudi jure egzistenicju....

Zavisi kojim se poslovima bave. Nekome egzistencija, što je danas čest slučaj. Ali ima i onih koji jure karijeru.

Jasno, nisam bio iskljuciv, pricao sam o vecini.

Živimo u takvom vremenu. Samo da se preživi.

I roditelji su problem što dozvoljavaju takve stvari. Ja kada sam bio mali, pa ako sam duže gledao tv, oni su me opominjali. Govorili su mi da izađem napolje ili nešto drugo da radim. A ovim današnjim klincima se mnogo toga toleriše.

Baš tako, više se roditeljima treba skretati pažnja.

Jeste. Ali nekada i ne žele da prihvate savete, kada im se skrene pažnja kako da se što bolje ophode prema deci.

Tu si u pravu,ali si bar onda ti kao pedagog uradio sto si najvise mogao.Ovako ni roditelj ni pedagog ne radi nista i posle se cudimo....

Tako je. Moraju različiti segmenti društva da budu uključeni u vaspitni proces dece.

Sam ne moze niko,ni roditelj a ni profesori.Moramo svi zajedno.Nekad recimo nisam mogao ici na trening fudbala ako sam u skoli imao lose ocene.Dosao je trener u skolu,pogledao ocene i ako sam nesto pokvario onda dok to nisam ispravio nisam mogao ici na trening.Danas ni toga nema.

Pitanje- šta se toliko promenilo u društvu pa smo preokupirana "crnim" temama i nemamo empatije za druge, čak mi za članove svoje porodice?

Nije do empatijenu vecini slucajeva vec su roditelji preoptereceni svim i svacim i premoreni.... to nam je nametnuto

Da,ali to nije razlog da ne vodis brigu o svom detetu to sto si premoren.

Jednostavno je neophodan balans u svemu. Zbog nedostatka zrelosti ljudi ne uspevaju to da postignu, manje zbog nedostatka vremena.

Ima i tu istine.

Da, neko ko se zaista profesionalno bavi nečim i želi da ide u korak sa naukom treba i originalne radove da čita. Na žalost, uglavnom ljudi i nedostatku vremena zanemaruju to.

Ja mislim da je to opet izgovor.Ok sto imamo malo vremena,ali se uvek moze naci vreme za ono sto zaista hocemo!

Samo treba postaviti prioritete.
Staviti prvo na papir koliko h se drndaju telefoni?

To je najvaznije,prioriteti.Kako u sportu tako i u zivotu.
Pored telefona tu je jos i kompjuter.

Kad smo već kod kompjutera i telefona, zvanično je sad igranje igrica uključeno u bolesti zavisnosti prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti.

Zasto onda ne zabrane olimpijadu u igranju igrica?

A zabranjuju rvanje koji je bio prvi sport uvrsten u olikpijske igre....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Ajde objasni. Mnogo mi je zao sto gledam prazna igralista, eventualno klince koji drndaju telefone.
Ja sam igrao igrice, ali veci deo dana sam provodio napolju.

Ovde kod mene u kraju igraju klinci i fudbal i košarku i druge igre u dvorištu.  Ali verujem da ima i onih koji su u stanovima i kućama i drndaju mobilne i kompjutere.

Ima ih,ali verujem da ih bar duplo toliko igra kod kuce sa telefonima,kompjuterima i ostalim stvarima.

I roditelji su problem što dozvoljavaju takve stvari. Ja kada sam bio mali, pa ako sam duže gledao tv, oni su me opominjali. Govorili su mi da izađem napolje ili nešto drugo da radim. A ovim današnjim klincima se mnogo toga toleriše.

sto su i roditelji izgubljeni i premoreni, pa im se ucini laksi put.

Sada svi jure karijeru, pa onda nemaju vremena ni za svoju porodicu.

Ma koju karijeru, na svim poslovima si uslovljen i sa bolovanjem i slobodnim danima, itd. Ljudi jure egzistenicju....

Zavisi kojim se poslovima bave. Nekome egzistencija, što je danas čest slučaj. Ali ima i onih koji jure karijeru.

Jasno, nisam bio iskljuciv, pricao sam o vecini.

Da, neko ko se zaista profesionalno bavi nečim i želi da ide u korak sa naukom treba i originalne radove da čita. Na žalost, uglavnom ljudi i nedostatku vremena zanemaruju to.

Ja mislim da je to opet izgovor.Ok sto imamo malo vremena,ali se uvek moze naci vreme za ono sto zaista hocemo!

Samo treba postaviti prioritete.
Staviti prvo na papir koliko h se drndaju telefoni?

To je najvaznije,prioriteti.Kako u sportu tako i u zivotu.
Pored telefona tu je jos i kompjuter.

Kad smo već kod kompjutera i telefona, zvanično je sad igranje igrica uključeno u bolesti zavisnosti prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti.

Zasto onda ne zabrane olimpijadu u igranju igrica?

A zabranjuju rvanje koji je bio prvi sport uvrsten u olikpijske igre....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Ajde objasni. Mnogo mi je zao sto gledam prazna igralista, eventualno klince koji drndaju telefone.
Ja sam igrao igrice, ali veci deo dana sam provodio napolju.

Ovde kod mene u kraju igraju klinci i fudbal i košarku i druge igre u dvorištu.  Ali verujem da ima i onih koji su u stanovima i kućama i drndaju mobilne i kompjutere.

Ima ih,ali verujem da ih bar duplo toliko igra kod kuce sa telefonima,kompjuterima i ostalim stvarima.

I roditelji su problem što dozvoljavaju takve stvari. Ja kada sam bio mali, pa ako sam duže gledao tv, oni su me opominjali. Govorili su mi da izađem napolje ili nešto drugo da radim. A ovim današnjim klincima se mnogo toga toleriše.

sto su i roditelji izgubljeni i premoreni, pa im se ucini laksi put.

Sada svi jure karijeru, pa onda nemaju vremena ni za svoju porodicu.

Ma koju karijeru, na svim poslovima si uslovljen i sa bolovanjem i slobodnim danima, itd. Ljudi jure egzistenicju....

Ne verujem da bas egzistenciju jure.

Ja gledam ljude oko sebe.... vecina nazalost da

I roditelji su problem što dozvoljavaju takve stvari. Ja kada sam bio mali, pa ako sam duže gledao tv, oni su me opominjali. Govorili su mi da izađem napolje ili nešto drugo da radim. A ovim današnjim klincima se mnogo toga toleriše.

Baš tako, više se roditeljima treba skretati pažnja.

Jeste. Ali nekada i ne žele da prihvate savete, kada im se skrene pažnja kako da se što bolje ophode prema deci.

Tu si u pravu,ali si bar onda ti kao pedagog uradio sto si najvise mogao.Ovako ni roditelj ni pedagog ne radi nista i posle se cudimo....

Tako je. Moraju različiti segmenti društva da budu uključeni u vaspitni proces dece.

Sam ne moze niko,ni roditelj a ni profesori.Moramo svi zajedno.Nekad recimo nisam mogao ici na trening fudbala ako sam u skoli imao lose ocene.Dosao je trener u skolu,pogledao ocene i ako sam nesto pokvario onda dok to nisam ispravio nisam mogao ici na trening.Danas ni toga nema.

Pitanje- šta se toliko promenilo u društvu pa smo preokupirana "crnim" temama i nemamo empatije za druge, čak mi za članove svoje porodice?

Nije do empatijenu vecini slucajeva vec su roditelji preoptereceni svim i svacim i premoreni.... to nam je nametnuto

Da,ali to nije razlog da ne vodis brigu o svom detetu to sto si premoren.

Jednostavno je teska borba danasnjeg vremena.

Vreme u kojem živimo je mnogo teže, nego što je bilo samo pre 2-3 decenije.

Slazem se,moj bivsi trening je znao igrati igrici 36 sati....zamisli koliko je to zdravo.....izlazio je na wc,jeo i pio pored kompjutera cips i sokove....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo iz tih razloga, jer izmiče kontroli volje i jer narušava svakodnevno funkcionisanje, a ugrožava i telesno i mentalno zdravlje svrstano je u grupu poremećaja zavisnosti.

Verujem da dodje i trenutak izlaska iz realnosti zivota....

To je to, narušeno svakodnevno funkcionisanje ili drugačije udaljavanje od realnosti.

I provode vise sati sedeci tako ispred kompjutera telefona i zive u nekom nerealnom zivotu i veze nemaju sa stvarnim zivotom...

Loše sedenje i stav tela koji remeti kičmu i mišiće, loša ishrana, poremeti se san...

Na to smo i na poslu primorani....

Da i na poslu... Zamisli tek koliko je onda štetno kad i posle toga na poslu i kod kuće se nastavlja isto...

Mnogo.
Meni bas ne prija.
A poslodavci sve vise forsiraju robovski rad, pa vise ni setnje nema kada ti zatreba....

Na žalost, to je tačno. Znam firme gde bukvalno imaju samo 30min za 8h i to brzinski koriste da jedu i idu u toalet. Ne smeju ni do toaleta, nit mini pauze od 5 min...

To je pravo robovlasnistvo.

Jeste i to je realnost !

I roditelji su problem što dozvoljavaju takve stvari. Ja kada sam bio mali, pa ako sam duže gledao tv, oni su me opominjali. Govorili su mi da izađem napolje ili nešto drugo da radim. A ovim današnjim klincima se mnogo toga toleriše.

Baš tako, više se roditeljima treba skretati pažnja.

Jeste. Ali nekada i ne žele da prihvate savete, kada im se skrene pažnja kako da se što bolje ophode prema deci.

Tu si u pravu,ali si bar onda ti kao pedagog uradio sto si najvise mogao.Ovako ni roditelj ni pedagog ne radi nista i posle se cudimo....

Tako je. Moraju različiti segmenti društva da budu uključeni u vaspitni proces dece.

Sam ne moze niko,ni roditelj a ni profesori.Moramo svi zajedno.Nekad recimo nisam mogao ici na trening fudbala ako sam u skoli imao lose ocene.Dosao je trener u skolu,pogledao ocene i ako sam nesto pokvario onda dok to nisam ispravio nisam mogao ici na trening.Danas ni toga nema.

Pitanje- šta se toliko promenilo u društvu pa smo preokupirana "crnim" temama i nemamo empatije za druge, čak mi za članove svoje porodice?

Nije do empatijenu vecini slucajeva vec su roditelji preoptereceni svim i svacim i premoreni.... to nam je nametnuto

Da,ali to nije razlog da ne vodis brigu o svom detetu to sto si premoren.

Jednostavno je teska borba danasnjeg vremena.

Da, neko ko se zaista profesionalno bavi nečim i želi da ide u korak sa naukom treba i originalne radove da čita. Na žalost, uglavnom ljudi i nedostatku vremena zanemaruju to.

Ja mislim da je to opet izgovor.Ok sto imamo malo vremena,ali se uvek moze naci vreme za ono sto zaista hocemo!

Samo treba postaviti prioritete.
Staviti prvo na papir koliko h se drndaju telefoni?

To je najvaznije,prioriteti.Kako u sportu tako i u zivotu.
Pored telefona tu je jos i kompjuter.

Kad smo već kod kompjutera i telefona, zvanično je sad igranje igrica uključeno u bolesti zavisnosti prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti.

Zasto onda ne zabrane olimpijadu u igranju igrica?

A zabranjuju rvanje koji je bio prvi sport uvrsten u olikpijske igre....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Ajde objasni. Mnogo mi je zao sto gledam prazna igralista, eventualno klince koji drndaju telefone.
Ja sam igrao igrice, ali veci deo dana sam provodio napolju.

Sta da ti objasnim?Sta te konkretno interesuje?I meni je zao sto gledam prazna igralista,a vidis sa drugim delom si i ti dao delimican odgovor na svoje pitanje recima kada kazes da pored igrica koje si igrao veci deo dana si provodio napolju.To danasnja deca ne rade.

Koji mislis da je razlog?

Svakako kompjuteri,telefoni,igrice ali isto tako i roditelji.

A u nekim kvartovima, neko i bi napolje, ali nema sa kim....

Slazem se,moj bivsi trening je znao igrati igrici 36 sati....zamisli koliko je to zdravo.....izlazio je na wc,jeo i pio pored kompjutera cips i sokove....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo iz tih razloga, jer izmiče kontroli volje i jer narušava svakodnevno funkcionisanje, a ugrožava i telesno i mentalno zdravlje svrstano je u grupu poremećaja zavisnosti.

Verujem da dodje i trenutak izlaska iz realnosti zivota....

Da,ali da to ne bude toliko da si satima u virtuelnom zivotu kao danasnja deca i onda kad izadu u redovan zivot pojma nemaju gde su.

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo to, gubi se osecaj za realnost.

To je jedan od najvećih problema. Žive u imaginarnom svetu. Gde je tu realan život i sve što postoji u njemu.

Pa nema ga. A nemaju ni prijatelje. Sve je virtualno.

Hvale se kako imaju veliki broj prijatelja na društvenim mrežama. Ne znam zašto se treba hvaliti imaginarnim stvarima.

Ko se hvali time?

Deca uglavnom,ali imam i par kolega koji to rade.

Baš mi je zanimljivo da čujem kada se neko stariji hvali velikim brojem prijatelja na društvenim mrežama.

Uglavnom su to adolescenti.

To je i očekivano od njih.

Slazem se,moj bivsi trening je znao igrati igrici 36 sati....zamisli koliko je to zdravo.....izlazio je na wc,jeo i pio pored kompjutera cips i sokove....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo iz tih razloga, jer izmiče kontroli volje i jer narušava svakodnevno funkcionisanje, a ugrožava i telesno i mentalno zdravlje svrstano je u grupu poremećaja zavisnosti.

Verujem da dodje i trenutak izlaska iz realnosti zivota....

To je to, narušeno svakodnevno funkcionisanje ili drugačije udaljavanje od realnosti.

I provode vise sati sedeci tako ispred kompjutera telefona i zive u nekom nerealnom zivotu i veze nemaju sa stvarnim zivotom...

Loše sedenje i stav tela koji remeti kičmu i mišiće, loša ishrana, poremeti se san...

Na to smo i na poslu primorani....

Da i na poslu... Zamisli tek koliko je onda štetno kad i posle toga na poslu i kod kuće se nastavlja isto...

I onda tokom celog dana postoji i nepravilno sedenje i neadekvatan način ishrane. Mora se konstantno raditi na unapređenju svog zdravlja.

Jeste, ali ako si na poslu u sedecem 8-9h. Sta onda? Ostaje ti izvan toga da se bavis time.

Upravo tako.I da vaspitas decu i da brines za svoje zdravlje,za njihovo itd....Spavas nekih 5-6 sati i onda sve ispocetka.

A upravo. A da ne spominjem da smo svi umorni posle posla.... vikendi ostaju

Slazem se,moj bivsi trening je znao igrati igrici 36 sati....zamisli koliko je to zdravo.....izlazio je na wc,jeo i pio pored kompjutera cips i sokove....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo iz tih razloga, jer izmiče kontroli volje i jer narušava svakodnevno funkcionisanje, a ugrožava i telesno i mentalno zdravlje svrstano je u grupu poremećaja zavisnosti.

Verujem da dodje i trenutak izlaska iz realnosti zivota....

To je to, narušeno svakodnevno funkcionisanje ili drugačije udaljavanje od realnosti.

I provode vise sati sedeci tako ispred kompjutera telefona i zive u nekom nerealnom zivotu i veze nemaju sa stvarnim zivotom...

Loše sedenje i stav tela koji remeti kičmu i mišiće, loša ishrana, poremeti se san...

Na to smo i na poslu primorani....

Da i na poslu... Zamisli tek koliko je onda štetno kad i posle toga na poslu i kod kuće se nastavlja isto...

Mnogo.
Meni bas ne prija.
A poslodavci sve vise forsiraju robovski rad, pa vise ni setnje nema kada ti zatreba....

Ne prija nikome,samo je pitanje kada cemo se pobuniti protiv robovlasnika.
Nema nazalost.

Kapiram da nece niko, po principu- ako ti se ne svidja idi. Jer nasa nacija se ne drzi zajedno ni oko cega.

Slazem se,moj bivsi trening je znao igrati igrici 36 sati....zamisli koliko je to zdravo.....izlazio je na wc,jeo i pio pored kompjutera cips i sokove....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo iz tih razloga, jer izmiče kontroli volje i jer narušava svakodnevno funkcionisanje, a ugrožava i telesno i mentalno zdravlje svrstano je u grupu poremećaja zavisnosti.

Verujem da dodje i trenutak izlaska iz realnosti zivota....

Da,ali da to ne bude toliko da si satima u virtuelnom zivotu kao danasnja deca i onda kad izadu u redovan zivot pojma nemaju gde su.

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo to, gubi se osecaj za realnost.

To je jedan od najvećih problema. Žive u imaginarnom svetu. Gde je tu realan život i sve što postoji u njemu.

Pa nema ga. A nemaju ni prijatelje. Sve je virtualno.

Hvale se kako imaju veliki broj prijatelja na društvenim mrežama. Ne znam zašto se treba hvaliti imaginarnim stvarima.

Ko se hvali time?

Deca uglavnom,ali imam i par kolega koji to rade.

Baš mi je zanimljivo da čujem kada se neko stariji hvali velikim brojem prijatelja na društvenim mrežama.

Uglavnom su to adolescenti.

I roditelji su problem što dozvoljavaju takve stvari. Ja kada sam bio mali, pa ako sam duže gledao tv, oni su me opominjali. Govorili su mi da izađem napolje ili nešto drugo da radim. A ovim današnjim klincima se mnogo toga toleriše.

Baš tako, više se roditeljima treba skretati pažnja.

Jeste. Ali nekada i ne žele da prihvate savete, kada im se skrene pažnja kako da se što bolje ophode prema deci.

Tu si u pravu,ali si bar onda ti kao pedagog uradio sto si najvise mogao.Ovako ni roditelj ni pedagog ne radi nista i posle se cudimo....

Tako je. Moraju različiti segmenti društva da budu uključeni u vaspitni proces dece.

Sam ne moze niko,ni roditelj a ni profesori.Moramo svi zajedno.Nekad recimo nisam mogao ici na trening fudbala ako sam u skoli imao lose ocene.Dosao je trener u skolu,pogledao ocene i ako sam nesto pokvario onda dok to nisam ispravio nisam mogao ici na trening.Danas ni toga nema.

Pitanje- šta se toliko promenilo u društvu pa smo preokupirana "crnim" temama i nemamo empatije za druge, čak mi za članove svoje porodice?

Nije do empatijenu vecini slucajeva vec su roditelji preoptereceni svim i svacim i premoreni.... to nam je nametnuto

Da,ali to nije razlog da ne vodis brigu o svom detetu to sto si premoren.

Jednostavno je neophodan balans u svemu. Zbog nedostatka zrelosti ljudi ne uspevaju to da postignu, manje zbog nedostatka vremena.

Slazem se,moj bivsi trening je znao igrati igrici 36 sati....zamisli koliko je to zdravo.....izlazio je na wc,jeo i pio pored kompjutera cips i sokove....

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo iz tih razloga, jer izmiče kontroli volje i jer narušava svakodnevno funkcionisanje, a ugrožava i telesno i mentalno zdravlje svrstano je u grupu poremećaja zavisnosti.

Verujem da dodje i trenutak izlaska iz realnosti zivota....

Da,ali da to ne bude toliko da si satima u virtuelnom zivotu kao danasnja deca i onda kad izadu u redovan zivot pojma nemaju gde su.

Tapatalkkal küldve az én 220333QAG eszközömről

Upravo to, gubi se osecaj za realnost.

To je jedan od najvećih problema. Žive u imaginarnom svetu. Gde je tu realan život i sve što postoji u njemu.

Pa nema ga. A nemaju ni prijatelje. Sve je virtualno.

Hvale se kako imaju veliki broj prijatelja na društvenim mrežama. Ne znam zašto se treba hvaliti imaginarnim stvarima.

Ko se hvali time?

Deca uglavnom,ali imam i par kolega koji to rade.

Baš mi je zanimljivo da čujem kada se neko stariji hvali velikim brojem prijatelja na društvenim mrežama.