Samo bih volela ovde da napomenem neke probleme oko terminologije. Naime, primetila sam kako je danas moderno za svaku strepnju reći -anksioznost i svaku tugu -depresija. Zaista ne bi trebalo da se mešaju neke stvari jer nisu svi anksiozni niti depresivni. Anksioznost kao pojam još je i sličan normalnoj strepnji i strahu ali ne bi trebalo da se koristi kao sinonim, iako je prihvaćeno da se upotrebljava u svakodnevnom govoru. Depresivnost i tugu već nikako ne treba mešati.

Drago mi je da si to pomenula i objasnila jer i meni jako smeta kako danas mesaju ili kako ti kazes povezuju te pojmove.

Samo bih volela ovde da napomenem neke probleme oko terminologije. Naime, primetila sam kako je danas moderno za svaku strepnju reći -anksioznost i svaku tugu -depresija. Zaista ne bi trebalo da se mešaju neke stvari jer nisu svi anksiozni niti depresivni. Anksioznost kao pojam još je i sličan normalnoj strepnji i strahu ali ne bi trebalo da se koristi kao sinonim, iako je prihvaćeno da se upotrebljava u svakodnevnom govoru. Depresivnost i tugu već nikako ne treba mešati.

Postojao je početnički strah, srećom nikada nije preovladao da me sabotira u radu. Vremenom se smanjivao mada uvek postoji neka doza straha koja nas tera da budemo obazrivi.

To bi bilo već opasno da nas ometa u radu. Mene anksioznost nije nikada ometala. Čak mi je u određenim situacijama bila od koristi da pojedine stvari odradim još bolje.

Zavisi od intenziteta strepnje, tvoja je bila umerena i poželjna.

Postojao je početnički strah, srećom nikada nije preovladao da me sabotira u radu. Vremenom se smanjivao mada uvek postoji neka doza straha koja nas tera da budemo obazrivi.

To bi bilo već opasno da nas ometa u radu. Mene anksioznost nije nikada ometala. Čak mi je u određenim situacijama bila od koristi da pojedine stvari odradim još bolje.

I mene isto motivise da budem jos bolji!

Pošto naša profesija je različita u odnosu na profesionalno bavljenje sportom, ovde je mali strah tokom rada potreban kako ne bismo se previše opustili.

Da,to je sasvim druga stvar.Recimo na poslu i ja imam strah da ne napravim neku gresku,da budem sto bolji,ali mislim da bi to svako trebao da ima i dozivljavam to kao pozitivu a ne kao negativu.

I jeste potpuno ok i treba verovatno tako. Preterana hrabrost isto nije dobra.

Jeste,jer se covek onda previse opusti i onda nastupaju problemi.

Pošto naša profesija je različita u odnosu na profesionalno bavljenje sportom, ovde je mali strah tokom rada potreban kako ne bismo se previše opustili.

Da,to je sasvim druga stvar.Recimo na poslu i ja imam strah da ne napravim neku gresku,da budem sto bolji,ali mislim da bi to svako trebao da ima i dozivljavam to kao pozitivu a ne kao negativu.

Lepo je kada je čovek potpuno posvećen svom poslu i kada voli to što radi. Onda je šansa za propuste minimalna. Svi smo ljudi i svi grešimo, ali je ovako verovatnoća za pojavu grešaka najmanja.

Postojao je početnički strah, srećom nikada nije preovladao da me sabotira u radu. Vremenom se smanjivao mada uvek postoji neka doza straha koja nas tera da budemo obazrivi.

Ja mislim da je to normalno i da je prisutno svugde.To je pozitivno jer covek uvek strepi ka tome da bude sto bolji.

Jeste. Svaki početak je težak. Kako je Ivo Andrić rekao- Svaka prepreka izgleda iz prva nesavladiva i svaki napor neizdrživ, pa se na kraju sve savlada i izdrži.

Pošto naša profesija je različita u odnosu na profesionalno bavljenje sportom, ovde je mali strah tokom rada potreban kako ne bismo se previše opustili.

Slažem se. Profesija nam je takva da ne smemo da se skroz opustimo. Kada smo previše opušteni, onda nam mogu promaći neke stvari kod pacijenata. Moramo da budemo pod određenom tenzijom za adekvatan rad.

Postojao je početnički strah, srećom nikada nije preovladao da me sabotira u radu. Vremenom se smanjivao mada uvek postoji neka doza straha koja nas tera da budemo obazrivi.

To bi bilo već opasno da nas ometa u radu. Mene anksioznost nije nikada ometala. Čak mi je u određenim situacijama bila od koristi da pojedine stvari odradim još bolje.

Pošto naša profesija je različita u odnosu na profesionalno bavljenje sportom, ovde je mali strah tokom rada potreban kako ne bismo se previše opustili.

Da,to je sasvim druga stvar.Recimo na poslu i ja imam strah da ne napravim neku gresku,da budem sto bolji,ali mislim da bi to svako trebao da ima i dozivljavam to kao pozitivu a ne kao negativu.

I jeste potpuno ok i treba verovatno tako. Preterana hrabrost isto nije dobra.

Pošto naša profesija je različita u odnosu na profesionalno bavljenje sportom, ovde je mali strah tokom rada potreban kako ne bismo se previše opustili.

Da,to je sasvim druga stvar.Recimo na poslu i ja imam strah da ne napravim neku gresku,da budem sto bolji,ali mislim da bi to svako trebao da ima i dozivljavam to kao pozitivu a ne kao negativu.

Postojao je početnički strah, srećom nikada nije preovladao da me sabotira u radu. Vremenom se smanjivao mada uvek postoji neka doza straha koja nas tera da budemo obazrivi.

Ja mislim da je to normalno i da je prisutno svugde.To je pozitivno jer covek uvek strepi ka tome da bude sto bolji.

Kod mene je prošlo sa dobrim mirovanje, mahanjem prirodne masti od biljke Gavez, kućna kriomasaža i duži fizikalni tretman.

Iako ne ovako svesno kao sto si ti navela dosta svojih povreda sam sa ovim izlecio.

A koje si tegobe imao?

Svaki misic sam  istegao,pokidao,ligamente pogotovo dok sam se takmicio u strongmanu.

To je druga strana medalje. Sportske povrede o kojima mnogi ne razmišljaju.

Hmmm  kad sam poceo razmisljati o tome onda je moja karijera zavrsena.Kada ja ne mislim iskljucivo na rezultat koji cu ostvariti nego se tamo krije i bojazan od ne daj Boze povrede onda je takmicarskom sportu gotovo i to sam osetio na svojoj kozi pripremajuci se za svoje poslednje Svetsko prvenstvo 2019 godine koje sam ipak osvojio ali nikad teze pripreme nisam imao i to ne u fizickom smislu nego psihickom.Stalno mi je lebdelo pred ocima joj samo da ne povredim rame....joj samo da ne pukne lopatica opet... i jos drugih stvari i onda sam dosao do konstatacije da se tako ne moze praviti rezultat.

Nekad razmišljanje o posledicama može da nas zakoči, nekad nas samo stimuliše da budemo oprezniji. Mada imam utisak da visoka opreznost najčešće ne ide sa takmičenjem.

Verovatno ne ide. Verujem da su svi najviše fokusirani na cilj, na osvajanje medalje, zavisno od sporta. Biti opsednut povredama je sigurno loša stvar za učestvovanje u takmičenju.

Ne mora se biti opsednut povredama,dovoljno je ako tokom svog takmicenja samo na delic sekunde pomislis na to gotov si!

Tokom takmičenja ok... Ali tokom treninga nije loše biti obazriv, zar ne?

Da,to je sasvim normalno,ko se ne plasi niceg taj ili laze ili nije imao jos nikakvu povredu,samo je poenta u tome kako to savladati i ne misliti o tome tokom takmicenja.

Odlično si rekao. Normalno je da se kod osobe javi strah. Svi smo mi ljudi. Samo je pitanje ko se kako nosi sa strahom.

Da,treba se nauciti suociti se sa povredama,isto kao i sa ostalim preprekama u zivotu.

Kako bi rekli ljudi- ništa ne treba stavljati pod tepih. Znači moramo da se suočimo sa svime u životu. Kada prevaziđemo takve stvari, onda budemo psihički jači i spremniji za nove pobede u životu.

Upravo tako,jako lepo receno!

Pošto naša profesija je različita u odnosu na profesionalno bavljenje sportom, ovde je mali strah tokom rada potreban kako ne bismo se previše opustili.

Postojao je početnički strah, srećom nikada nije preovladao da me sabotira u radu. Vremenom se smanjivao mada uvek postoji neka doza straha koja nas tera da budemo obazrivi.